...muzika i grad...

evo me u odeljenju za muziku BNF - u tzv. site Richelieu...moje razocarenje: nismo u velikoj staroj palati u kojoj je verovatno radio Benjamin, a jednom stolovao Mazarin, vec u modernoj zgradi do...no, ono sto zelim da podelim jeste "muzikoloska atmosfera"...dakle, ako je novi BNF, veliki, novi, cudesni, bizarni arhitektonski projekat, ukoliko je, dakle, ta zgrada zacudno, ali vrlo mocno mesto posveceno knjizi u digitalnom dobu, onda je ovaj deo za muziku, kao vremeplov masina. Drugim, recima, ovde se jos uvek popunjavaju kartice da bi se porucila knjiga, note se gledaju na velikim drvenim stalcima, a kompjuteri su odvojeni u posebnu manju sobu, da ne smetaju...analogni raj. Da budem precizna: nije ni veliki BNF bog zna kako tehnicki super napredan, ali se trudi - plus hodnici su toliko spektakularni da se covek oseca kao da je u utrobi Enterprajza, a ne u biblioteci...

Muzikoloska atmosfera nedvosmisleno jeste atmosfera analognog doba -i jos neceg starijeg, neceg pre-tehnickog. I otud sva blesavost i nesnalazenje, pa i propast ove discipline.

Inace, pariz je sumoran, hladan i kisan... Vazduh je pun zagadjenja. Na otvorenim povrsina vetar. Na ulicama turisti. Svuda. U metrou polako zamenjuju prodaju karata na salterima, i prelaze jedino na automate. Automati se kvare jer do sada nisu toliko upotrebljivani. Oko automata se okupljaju turisti, a posebno oko pokvarenih automata. Italijani, preko 60-te i po koja unuka i unuk. Njima pomazu tri tehnicara, i dva radnika stanice. Pokvaren je samo jedan automat. Odjednom niko vise u Parizu ne zna da koristi automate.

Pocele su rasprodaje. U subotu ce biti ludnica. Leva obala je jos uvek mirnija od desna, pre svega jer vece pare treba da se potrose tamo, nego ovamo.

Kada je kisan, pariz je, ipak lep...

…brbljiva usta…

Poslednjih dana muci me taj odnos muzike i jezika, i taj odnos muzika i reperzentacije. Kao da filozofija pokušava, ali ne potpuno iskreno, da odgovori na pitanje muzike u odnosu na reč, smisao i istinu. Ambivalentnost muzike jeste nešto što ostaje nerazlučivo, ostaje senka u odnosu na znanje.
Kako drugačije objasniti to da na kraju i zaključno Lacoue-Labarthe, taj rafinirani mislilac, o muzici govori kao o “nečemu što ima veze sa jezikom”. Ako opet, se ne složimo, i kažemo izričito: ne, muzika nema veze sa jezikom, onda smo prilično blizu anti-lingvističke, oniričke, estetičko-aksiološke scene “neizrecive muzike”. Kao da zbog toga, barem u Francuskom kontekstu, se odlazi ka povezivanju muzike i jezika, kao pra-psihološkoj matrici. Muzika jeste u vezi sa jezikom – muzika je pre svega zvuk, eho, sećanje, memorija na melodiju majčinog govora. Primordijalana scena – ontološko rešenje.
Ipak, u muzici, i kako je znamo ovde na Okcidentu i kako je znamo iz drugih kultura, postoji nešto što izbegava taj jasni, logički, sled “majčin govor” – “melodija fraze”, nešto što u svojoj konačnoj verziji potire reč i dozovoljava da je ne-verbalnost moguća i strukturno kompleksna. Postoji u muzici, oduvek, i izvesan magijski potencijal – komunikacija sa onim što nije prisutno u racionalnom svetu, sa onim što je potencijalno obespokujavajuće. Postoji u muzici i izvesni komunikacioni šum vezan za auto-referencijalnost i za uspostavljanje veze sa onima koji tu više nisu. Postoji u muzici izvesan ne-humani i anti-humani potencijal, destruktivan i tehnološki. Postoji u muzici nešto što je u dodiru sa zvučnom sferom planete i biosfere, ali nije joj jedanko.
Recimo ukratko: muzika ima veze sa jezikom, u onom smislu u kome okcidentalni svet samorazumeva šta je to muzika. Tu je Lacoue-Labarthe izričit. Muzika je prostor tona, prostor melodije (atonalne ili tonalne), primarnih oscilacija. Muzika nije prostor buke, šuma i sveobuhvatnog zvuka.
Ukoliko se muzika razume na taj način, onda usitinu, muzika ima veze sa jezikom, muzika je lingvistički informisana, ili ako koristimo Adornovu matricu muzika je nalik jeziku, ali nije jezik sam. Muzika kao akustički fenomen organizacije društevnost, kao pitanje idenditeta, istorije, estetičke teorije jeste usko vezana za lingvistički potencijal ljudske komunikacije.
No, ukoliko se muzika shvati drugačije – kao deo ili kao vrlo generičko ime za “sferu zvuka”, za akustički parametar “biosfere”, onda je muzika neosporno više nego komunikacija, više nego “grčki” ideal mimetičke zvučne tehnologije, više nego modernistički projekat “najčistije” umetnosti.
Govorim o biosferi jer zvuk nije karakteristika “kosmosa”. Zvuk je za nas, za naše ograničeno slušanje ušima, vezan za isti onaj prostor koji je prostor života – za prostor na kome postoje provodnik zvuka, u kome postoji O2. U tom smislu za čoveka je zvuk u svemiru ne moguć (ovde ne govorim o radio talasima, i radio prijemnicima unutar kosmičkih skafandera), kao zvuk “prirodnog okruženja”, a ne onog tehnološkog, humanog i aritificijelnog. Ta “gluva vasiona”, da parafraziram reči Majakovskog, jeste na određeni način “granica”, našeg zvučnog prostora, za sada. Granica, dakle, simbolička ili fizikalna, postoji.
Realno je da uvedemo kao važan momenat u razmatranje toga “šta je to muzika danas” odnos muzike, kao demokratski shvaćenog prostora zvuka, sa svojim neposrednim fizičkim okruženjem, sa ekološkim i bio-kulturnim faktorom.
Prirodna sredina je, to je sigurno, imala vrlo važan uticaj na razvoj muzike od postanka ljudske vrste. No, taj odnos nije nikada bio “mišljen”, dalje od nekih vrlo naivnih “istoricističko-anegdotalnih” momenata, naročito u korpusu etno-muzikološke literature. Ukoliko se pitanje sredine pojavljuje, ono se razmatra kao pitanje akustike, kao tehnologije propulzivnosti zvuka. Lacoue-Labarthe, pominje paleolitske pećine, kao mesta rituala, koja su birana i zbog svojih akustičkih svojstava. Pećine, dakle, jesu veliki amplifikatori – a kasnije i moguća mesta prisluškivanja i nadzora. No, ovde nije pitanje o ograničenim akustičkim karakteristikama nekih prirodnih formacija, već o “prirodnoj sredini, okolini” (moram primetiti da je ovaj pojam na našem jeziku neverovatno nezgrapan, iako sve vreme naravano mislim na ono što se naziva “environment”) – o ekosistemu koji okružuje ljudske jedinke. Interkacija izmedju ljudsko-lingvističkog zvuka (to jest muzike) i zvuka okoline postaje presudna za razumevanje muzike kao svakodnevne prakse današnjeg čoveka. U tom smislu zvuk okoline može biti antropogen (vezan za urbane sredine), ali može biti vezan za različite druge životne formacije u okviru onoga što zovemo biodiverzitetom ili genetičkim resursom planete.
Ovde se postavlja pitanje radikalnog uzurpiranja hijerarhijske preptostavke muzike kao ekskluzivno ljudske delatnosti, bez da se istovremeno ulazi u “romantizirajuće” postavke “poju životinja”. Ne, upravo podela na animalno i humano, mora biti prevaziđena i ostavljena po strani. U krajnjoj liniji – postoji i nekakav (za čoveka nečujan) zvuka razvića biljaka (ovo govorim jer je taj floristički deo okoline gotovo uvek ostavljen po strani kao beznačajan, jer nije “čujan” fenomen ili pak “biljke ne ispuštaju zvuk, ne deru se”, pa zbog toga nisu toliko važne). Ukoliko se u ovom smislu ustinu pogleda zbog čega čovek ima “odnos” prema životanjama, to nije samo zbog “istinkta, “mekog krzna”, lovačkog i nomadskog poriva, već zbog toga što su životinje “bića zvuka” – i potencijalno “proto-lingvističkih” komunikacionih sposobnosti. Iz ovog primera se možda i najbolje vidi u kojoj meri je za zapadnu kulturu veza muzike kao tehne musike i jezika samorazumevajuća.
U tom smislu, u razmatranje muzike danas treba uzeti u obzir više faktora:
- tehnološke predznake
-okruženje slušanja
-neintencionalne zvuke
-bihevioralno-kognitivno-neurološku praksu
pored razmatarnja produkta muzičke produkcije kao takve.
Uzmimo na primer koncert improvizovane elektronske muzike. U osnovi samog muzičkog materijala nalazi se “field recording”, snimak zvuka polja ili mreškanja vode u kanalima kakvog srednjevekovnog grada. Taj bazični input je dalje procesiran uz pomoć kompjuterske tehnologije bazirane na digitalnoj obradi zvuka. Ta obrađena “muzička matrica”, sada nosi naznake “narativnosti” i diskurzivnosti, ali je vraćena nazad u interkaciju između digitalnog, analognog i eventualno “akustički” stovrenog zvuka u toku koncertne-performativne situacija. Pri tome je konceptualna narativnost, zamenjena manipulacijom vremenskim prostorom muzičkog izvođenja, odnosno “izvođenjem” tenezije i saturacije amplfikovanog zvuka. Dodatan element jeste izbor sale, ozvučenja i broja posteilaca – kao amplifikatora/telesnih barijera protoka zvuka. U ovoj situaciji – slušaoci ne slušaju samo ušima, već se pretpostavlja i “telom”, kao receptorom “zvučnih talasa”. U samom doživljaju ove muzike može se govoriti o “ushićenju zbog mogućeg prepoznavanja bazičnog materijala performansa i njegove transformacije” ili o “događajnosti”, o participaciji i izlaganju potencijalno “destruktivnoj” muzici i zvuku.
Klasične kategorije lepog, odnosno prepoznavanje smisla, formalnog sklada, estetičkog programa, u ovom slučaju nemaju svoje jasno utemeljenje. Akcenat je na participaciji i inicijaciji, na bivanju u “zvuku”, što je više od samog estetičkog merila izvođenja kao događaja.
Na ovaj način ljudska jedinka prihvata realnost “zvučne sredine”, kao što svojevoljno “bez odstupnice” participira u svom prirodnom okruženju. Ovakav svojevrsan, eko-akustički postupak jeste karakterističan za one vrste muzike (pre svega eksperimentalne, elektronske i noise) koja kao svoj pretekst nema “reč i zvuk”, već samo zvuk kao akustički fenomen u performativnoj akciji.
Ovakava muzika jeste na svojevrsan otklon od klasičnog pojma muzike kao društvene i estetičke prakse, koja ima za cilj uspostavljanje “istine” i “znanja”. Ovde se pre radi o participaciji (pa i uspostavljanju zajednice) koja se opire klasično političkom sagledavanju svoje imanentne svrsishodnosti. U određenoj vrsti iskoraka, neitencionalne intencionalnosti, u svojoj eko-fizološkoj mnoštevnosti, muzika danas jeste vid kako participatorne prakse, tako i istraživačke tehnologije domena zvuka. I tako je, polako, možda, na putu emancipacije od “jezičke” matrice ka prihvatanju svoje “senzorijalne”, “spacijalne” i “interkativne” potencije. Ovde mislim na sve tri potencije (kao proto ekološke mogli bismo reći, ukoliko ekologiju shvatamo kao interakciju između jedinke, populacije i sredine) lišene “smislenosti” i “koncepta”, već kao mišljene kao realizacija redefinisane (i samosvojne) muzičke afektivnosti. Drugim rečima, nije da se o muzici a priori “ne može govoriti”, to jest da se muzike ona ne može svesti na jezičku komunikaciju, već da se o muzici svesnom odlukom “ne želi da govori”, osim ako taj govor nije već, na neki način, početak zaborava jezika. Nekada na koncertima se ćutalo, zbog konvencije, zbog vaspitanja, zbog oduševljenja, zbog lepote. Drsko, danas, muzika teži da zapuši brbljiva usta.

odlučila sam da pišem neke kratke crtice o
svakodnevnici.

Juče, 31.maj 2007, Pariz

Autobus broj 27 na relaciji Opera-Luxembourg

Postaje sve prijatnije posmatrati ljude i grad kroz
autobuska stakla. Metro i RER postaju sve
nepodnošljiviji. Pitanje ostaje koliko još mesta u
gradu ostaju donekle skrivena turistima? I da li je to
uopšte važno?

Sišla kod Luksemburga, i popela se do rue de
l'Estrapade, koja izlazi na rue Ulm - tu ima jedan
simpati?an kafe. Zaboravila, doduše, da nemam stinih
novaca, odnosno da nemam ništa osim kreditne kartice.
Ustala i otišla.

Krenula polako, pored zidova Henry IV, niz rue
Descartes, dole do Sene. Pronašla bankomat. Prija mi
kvart preko puta Notre Dame. Rekla sebi, kada budem
starija, odseda?u u hotelu Le Colbert.

Prešla most, pa preko Ile Saint-Louis, pored
memorijala Shoa, ušla u Marais. Ponekada Marais ume da
bude bez vazduha. Bilo je to vreme pred kišu.

Prošetala se. Neka neobična dvorišta. Nećkala se
izme?u autobusa ili metroa.

Gužva na Defanceu. Ljudi idu kući. Sve te ogromne
multinationals...Čitam DeLilla u metrou. Falling man. To
nije jedan od ljudi koji se bacio sa kula, to je
performance artist.

Nanterre kampus je prilično pust. Južnoamerikanci
ponovo pričaju ispred mojih vrata. Flert. Čitam.