Studentski dom u kome sam – fuori muros – jeste ideal francuskog studentskog doma, a to je valjda, u osnovi slično i našim studentskim domovima. U principu sve te studente koji ne mogu da se snadju za stan, a to su najčešće stranci, treba strpati u male sobe i ostaviti ih u jednoj kvazi-geto situaciji, koja ipak nije apsolutno nepodnošljiva za život.

Trenutna zabava mi je ekipa koja gluvari – nekakav kombinacija dilera i likova koji konstantno duvaju. Arapi su, ako to nešto treba da znači. Pojavljuju se uveče, baš u našoj zgradi, u hodniku, sede na stolicama pored sandučića i puše travu. Naravno, većinom kada nema noćnog čuvara, a sada kako je došao kraj školske godine, čuvari i tetkice su se proredile. Jer koga brige za ove što ostaju preko leta u domu.

Trenutno, dok ovo pišem , miris marihuane se širi celima hodinkom na prvom spratu na kome sam, i prodire u sobe…eto, može čovek besplatno da se naduva. To se zove égalité, fraternité et liberté.

I tako, ponekada pod mojim prozorom pasu koze i divokoze, i po neki magarac/tovar. Ili isped zgrade srećemo paunove. Jer, odmah do doma je cirkus.

Cirkus je inače jako zainteresovan za socijalni život studenata, tako da se svake nedelje uveče u Bat. A/B organizuje CHORBA Etudiante (nisam probala), a u cirkusu se nalazi i HQ studentskog otpora izbacivanjima i neprodužavanju boravka u sobama. Cirkus je dakle glavni socijalno-komunitarni agent u ovim krajevima.

Cirkus je na neki način kontrapunkt prefekturi koja dominira ovom ledinom. Sa jedne strane policija, a sa druge sloboda komune.

Između se pruža kampus i početak radova na novoj železničko-metro stanici koja treba da bude završena 2012. godine, kao novo regionalno čvorište. Sve u sklopu projekta Seine-Grande Arche, gde naravno u pravoj liniji se prostire i kampus UPX-Nanterre.

Ukratko – između cirkusa i prefekture, biblioteke koja radi, pa ne radi, i univerziteta koji se bori za novi četvorogodišnji plan finansiranja istraživanja, sve je po starom. Brbljivi Čielanac Ivan se još uvek trudi da zbari najbolju cicu u hodniku, koja stanuje prekoputa mene, pa zbog toga pratim (kako nemam TV) celu storiju iz prve ruke. I verovatno će se truditi celog leta i neće daleko stići.

Pishomuze su juče imale poslednji seminar u ovoj školskoj godini i počastile se šampanjcem. Psihomuze su i posle zvaničnog dela (na kome sam ih ja izmučila sa mimezisom i muzikom, između ostalog) nastavile da pričaju o ozbiljnim stvarima i da se ne razgaljuju. Čudne su psihomuze. Trenuno ulaze u otovren rat sa filozofima. Ne zbog ideologije, već zbog krađe ideja.

Naime, psihomuze su planirale 9. novembra journée des études posvećen glasu, pa su pozvale i druge kolege sa UPX, notament filozofe. Prekjuče je izgleda glavna sveta krava te filozofije Martine de Gaudemar (ista ona koja je zakuvala celu moj priču sa dolaskom kod Psihomuza) obavestila M. Imbertyija da oni 8, 9 i 10. novembra prave mini kolokvijum posvećen, gle čuda, Glasu, pa da su psihomuze dobrodošle. Sada će uslediti jedan demarš u kome će se Imberty začuditi da je došlo do poklapanja termina i pozvati njih da dođu kod nas…itd.
Sve u svemu francuska posla…

I još nešto: juče smo Rebecca i ja, pošto smo zajedno spremale izlaganje, obukle iste majce (majce Sea&Cake, a koncertu u drugom postu) sedele jedna do druge i utvrdile da je posle 2 sata, samo jedna psihomuza primetila da nosimo iste majce. To je bio eksperiment o percepciji istraživača interkacija, primarne muzikalnosti i gestualnosti. Mogla bih sada da sprovedem jedan generalizujući zaključak…ajme…