I sta sad?

U Francuskoj sam. Subota u Parizu to znaci otici do centra, kupovati, imati kulturne aktivnosti. Moji prijatelji su proveli tri sata u Muzeju Quai Branly na radionici iz klasicnog indijskog plesa. Sledece nedelje je na programu Mali. On radi kao trader u BNP-u, ona je Psihomuza, doktorant kao i ja, samo sto ima asistenstsku poziciju iako je to u Francuskoj Bolonji komplikovano. Dakle, on radi na berzi, po svemu sudeci jako uspesno, tako da se vraca kuci svako vece u 10 uvece, a krece na posao oko 7h. Kada se vrati onda je kao zombi, vegetira, nije ni za sta. Tako da je sada pristao na kulturni vikend.

Permanentno obrazovanje ili vec sta, za mlade uspesne parove - upoznavanje dalekih kultura, na gledanje silnih dokumentaraca. Posle svega toga, kako pa ne misliti da se o svima sve zna, to jest, da je kod nas resenje za sve ostale.

Mene najcesce uhvati stid. Uhvati me stid kada sedim do onog Afrikanca koji je dosao u Pariz po svoju koru hleba, i koji se ocajnicki odrzava nad vodom. Ili me uhvati tuga. Kada shvatim da moja zemlja opet srlja u neke cudne periode u kojima se ne moze do kraja reci - hoce li ili nece biti dobro.

Onda me uhvati i ismart-ass inat. Kazem sebi dosta vise toga samodovoljnog rezonovanja.Treba terati inat. Na primer, zasto ici u Juznu Afriku kada je tamo uzasna separacija i kada je beli covek unistio kontinent. Uzasan je Johanesburg, kaze moj kum.

Ili me uhvati picajzlasti ponos. Kao na primer - ah, vi nikada niste probali ulje sa Korcule. Kakava steta, najbolje je.

Ili me uhvati jednostavna malnholija. Setim se Trsta, i Guiliane, i Miramarea, i Joyca.

I onda zaplacem pred Beketovim Malone dies...

I onda eto, pocenem da postavljam, ludicka, banalna pitanja...sta sada, kako?


I onda zacutim...