Četrnaest sati u autobusu koji je žustar, prpošan i nema cile-mile, ali čija su sedišta najneudobnija na svetu. Čak i mi, omanji rastom, koji imamo dovoljno mesta za noge ne možemo da namestimo kičmu, nikako, a da ne ukočimo zadnju ložu, pritom. Četrnaest sati i četiri državne granice, ili kako nam je rekao majstor Miloš, osam carina, sve u svemu ništa posebno za tih četrnaest sati. Ti prelazi idu u ritmičnoj inkantaciji Sr-Hr Hr-Bih – Bih-Hr Hr-Bih (Hr). Kao što se može videti jednio je motiv a, bez repeticija u ovoj ikantaciji i kao takav zauzima pravo mesto incipita. Poslednje Hr, izaostavljam iz inaktancije jer nam remeti sklad ritmičke intonacije, a i podrazumeva se u proširenju, možda melizmatičnom, onome što nazivamo kodom.
Posle drugog prelaza, polako, a možda i sasvim odmah, je došao san iz koga sam se budila s vremena na vreme, računam na svakih pola sata ili četrdeset minuta. Mislila sam da sanjam, ali sam istovremeno pisala pripovest, dok su mi pored očiju, pre sna, prolazili nazivi trikotaže čarapa i kineskih radnji u mestu za koje shvatih da je pregrađe Sarajeva, tek nešto kasnije kada ugledah Miljacku i planine. Nije bilo stajanja sve do Jablanice, kada sam poželela kafu, ali koju zbog efikasnosti nisam uspela popiti. I dalje, preko Hercegovine, do nove granice na kojoj je Petar bio posebno sumnjiv zbog svojih čestih pečatiranja između Sr-Hr. Moj pasoš, i to sam sanjala, da bih zatim na javi potvrdila, nov i pun holograma fascinirao me je po 2 tačke: po tome da su kroz moj lik, moju fotografiju, protkani stihovi himne «Bože pravde» i to ispisni nekakvom čudnom ćirilicom, kao da je krasnopis, a nije. Više nekako srednjoškolsko-štreberski. I po tome da je Republique de Serbie, napisano naravno small capsom na drugoj strani, ispisano bez «accent aigu» na prvom E – doduše kada su velika slova može i bez, ali ipak na Hr pasošu je to komifo urađeno. U zagledavanju ovih misterija novog pasaporta prošlo mi je dosta vremena – ponekada bi svetlost pala tako da bi se reči lepo videle, išarane preko mog biometrijskog lica.
Posle smo svratili do Ploča, izrekla sam nekoliko ne baš očaranih kvalifikacija, oko nas je izašlo barem petoro upravo u Pločama. Verovatno su mislili kakva idiotkinja, s pravom. I onda smo nastavili preko poluotoka, brzom brzinom, toliko da smo hitali preko okuka, a Petar je emitovao «moždane talase», zabrinute vrste. Ali smo stigli na vreme i po redu vožnje i ne može se ništa zameriti, osim što kičma želi da uloži protest vlasnicima.