...muzika i grad...

evo me u odeljenju za muziku BNF - u tzv. site Richelieu...moje razocarenje: nismo u velikoj staroj palati u kojoj je verovatno radio Benjamin, a jednom stolovao Mazarin, vec u modernoj zgradi do...no, ono sto zelim da podelim jeste "muzikoloska atmosfera"...dakle, ako je novi BNF, veliki, novi, cudesni, bizarni arhitektonski projekat, ukoliko je, dakle, ta zgrada zacudno, ali vrlo mocno mesto posveceno knjizi u digitalnom dobu, onda je ovaj deo za muziku, kao vremeplov masina. Drugim, recima, ovde se jos uvek popunjavaju kartice da bi se porucila knjiga, note se gledaju na velikim drvenim stalcima, a kompjuteri su odvojeni u posebnu manju sobu, da ne smetaju...analogni raj. Da budem precizna: nije ni veliki BNF bog zna kako tehnicki super napredan, ali se trudi - plus hodnici su toliko spektakularni da se covek oseca kao da je u utrobi Enterprajza, a ne u biblioteci...

Muzikoloska atmosfera nedvosmisleno jeste atmosfera analognog doba -i jos neceg starijeg, neceg pre-tehnickog. I otud sva blesavost i nesnalazenje, pa i propast ove discipline.

Inace, pariz je sumoran, hladan i kisan... Vazduh je pun zagadjenja. Na otvorenim povrsina vetar. Na ulicama turisti. Svuda. U metrou polako zamenjuju prodaju karata na salterima, i prelaze jedino na automate. Automati se kvare jer do sada nisu toliko upotrebljivani. Oko automata se okupljaju turisti, a posebno oko pokvarenih automata. Italijani, preko 60-te i po koja unuka i unuk. Njima pomazu tri tehnicara, i dva radnika stanice. Pokvaren je samo jedan automat. Odjednom niko vise u Parizu ne zna da koristi automate.

Pocele su rasprodaje. U subotu ce biti ludnica. Leva obala je jos uvek mirnija od desna, pre svega jer vece pare treba da se potrose tamo, nego ovamo.

Kada je kisan, pariz je, ipak lep...