...lornjon i aureole...

Enigmatična šetnja juče kroz Beograd, pokriven snegom koji tek što je pao, već je počeo da se topi. Mrak je padao u tom opštem spiranju, a preko Andrićevog venca slivao se mali mlaz vode, kao odraz one stepenaste fontane koja je preko zime suva. I odjednom, prolazeći malim putićem pored Skupštine prema Palmotićevoj ulici, desila se zvučna aureola. Alikvote koje su isijavale u mojim slušalicama su se poklopile sa harmonicima zvona crkve Svetog Marka. Iste frekvencije jedna do druge, kao odraz u ogledalu, taj udaljeni, prigušeni, zvuk zvona koji je bio ekstenzija, proširenje i ulivanje zvuka u zvuk, mojih ušiju u svet.   Un coeur simple.

Možda sam zato, za tren kasnije, zagledana u dorćolsku noć, iznebuha odlučila, da se treba suočiti sa fenomenom prenosa opere u bioskopu. Da mi treba još zvuka. Moram priznati, kod mene je postojao otpor, jer opera u operskoj kući jeste čist užitak (čak i kada je sva nakrivo nasađena). Opera koja se sluša je redukcija opere na muziku, a tu onaj koji uživa da sluša može da čuje puno, čak i ono što ne vidi. Treba priznati – uživanje u slušanju je povezano sa delimitacijom vizuelnog.

Odlazak u bioskop da bi se gledala opera jeste doživljaj gledanja sa digitalnim lornjonom. Sve je uvećano kao pod mikroskopom: lica su u prvom planu, scena se u celini vidi s vremena na vreme, publika je izostavljeno prisutna. Svi detalji kostima su vidljivi – bordure, trake, vez.  Lica su velika, žvale, zubi. Sve one stvari koje nikada ne dopru do publike.

Pa ipak, videti i čuti kako je Joyce DiDonato juče otpevala drugi čin Marije Stjuart, jeste nešto čudesno. Videti i čuti kako krade dah da bi uvezala segmente, kako diše, kako kontroliše glas, kako projektuje zvuk, kako dozira energiju, kako se bori sa sporim tempom tako da se vreme stalno dešava "između" jeste čista radost života. Videti njene žvale, glas koji dolazi iz duplje, iz grla, iz stomaka. Ruše se  uvreženi stavovi o tome kako arija zaustavlja opersko-scensko vreme. Ne, ono teče na afetkivnom nivou i to je vremenski, pli selon pli, protok isto toliko akutan, radikalan i važan, koliko i onaj u kome se replike smenjuju, a dramski se sukob smešta na pozornicu i u prostor između likova. Belkanto opera je to – a Maria Stuarda je vrhunski primer te smelosti – da se čitav jedan čin posveti "kraju", "anti-radnji", a opet samom afektivnom radu onog ko sluša, onog ko izvodi.  Vreme je u tom činu uvek "između", ono je uvek samo nabor. Svuda je bila tišina – kakvu nisam dugo čula ni u bioskopskoj sali, a ni u operi, iz zvučnika je dopirao onaj visoko frekventni zvuk koji označava "tišinu", "ne-dešavanje" telesnosti publike, koje je inače vrhunski označitelj događaja. Platno je zid i razdelnik sveta. Pa, ipak, svi smo znali da smo videli čaroliju. I da smo čuli ono što nas je ganulo. L'oeil à l'écoute.