...vrt_snovi

Juče sam se prisetile jedne davne slike. Jednog lica. Jednog grada. Jedne bašte. Opisaću tu baštu. Kuća je bila na brdu, višespratnica, kaskadna. A stan, mojih prijatelja je bio sasvim na dnu. Zbog toga je imao izlaz na baštu. To nije bio toliko veliki stan, koliko je bio veliki vrt. U jednom uglu vrta izlazilo se na malu terasu i onda bi se shvatilo da je i cela bašta u stvari izgrađena na jednoj uzvisini iznad brdovite ulice. To je bila bašta snova. Iz tog đardina videlo se u daljini more – ono naše, zaplavljeno, jadransko.

I Đulijanina kuća je imala vrt, ali zajednički. U njemu je bilo mačaka i ruža. Iz Đulijanine kuće je bila šuma – mirisna, mediteranska, puna lovora. Kroz nju je išla staza kojom se moglo stići do stanice tršćanskog tramvaja. 

Kad sam imala 21 godinu Đulijana mi je poklonila zbirku pesama Umberta Sabe – to je bila njena zbirka koju je ona kupila 1955. kada je bila isto dvadesetogodišnjakinja. U knjižari Zigiotti u Trstu. Zaboravila sam na posvetu. Poklonila mi je ju je odmah pošto su se završili studentski protesti. "Preludio e canzonette". Dve reči koje su pune muzike i koje jesu sama muzika. To su pesme, o gradu, o tršćanskoj melanholiji, o životu. Saba koristi jednostavne reči, koristi slike koje su u italijanskoj poeziji od Petrarke do danas, koje su u operi od Orfeja do danas, koje su u stvari madrigalske i nužne. 

Čitam danas kanconete. Sećam se grada, sećam se :

Com'è bella una via,

che lenta in prima, al mezzo

rapidissima ascende.

Desiderio mi prende

tosto di tratteggiarla,

fra luci ed ombre, in pace