The Comeback

Posle gotovo dva meseca ne postiranja, objavljujem da sam tu negde, prisutna...Maj je bio mesec od banje i rehabilitacije. Ništa posebno za prepričavanje osim čudnog osećaja da imati trideset godina još uvek na nekim mestima znači biti među mlađima...Ako bih presekla ovaj lažni pokušaj komičnog, u Mladenovac koji pripada administrativno Beogradskoj opštini, a geografski Šumadiji, dolaze i izuzetno teški slučajevi koje šalju prestoničke bolničke ustanove. No, oni su odvojeni od nas - takozvanih “lakih slučajeva”, što znači da smo mi samohodajući kriplovi – ali sam imala, sticajem okolnosti, mogućnost da vežbam upravo u tom delu rehabilitacionih zgrada. Teško je kada se vidi dete od 9 godina sa multipl-sklerozom ili kada se vidi, lepi mladić, od nekih 17. godina, unakažen u saobraćajnoj nesreći koji više ne zna ni razgovetno da govori. To su momenti kada se ogugla i kada se ponavlja ona matrica “dobro je da je/sam živ/a”. Pa, ipak...
No, bilo je zabave u bazenu i vrlo ugodne ultrazvučne masaže.
I nešto što se zove radna terapija...i razlog zbog čega Singer mašine ne treba izbacivati iz kuće...
I naravno, Austerlitz od W.G.Sebalda.
Povaratak u Beograd, evo, obećava kišne dane, razdruživanje sa Montenegrom, opštu apatiju, srednjoškolske maturantske terevenke na ulicama, sveopšte popločavanje centralnih ulica crvenim ciglama, administrativne poslove oko bolovanja i po koji ozbiljniji blog u vezi Foucaulta...u očekivanje južne Dalamcije i rodnog otoka Marka Pola.