Una me je nešto zamolila. Zamolila me je da napišem nešto o francuskoj modi. Odmah ću reći nisam neki veliki ekspert. Ono što sam videla je bilo na marginama pariskog modnog sveta. Onaj centar - koji je prostire od rue de Faubourg St-Honoré/ Avenue Montaigne/Avenue George V sa jedne strane, Rue Bonaparte-St Sulpice-Rue de Grenelle, sa druge strane - to je svet u kome bez poziva običan čovek/civil nema šta da traži osim da gleda izloge i posle se vrati u svoju rupu.

U Parizu nikada ništa nije dovoljno ekskluzivno. Uvek postoji ono što je još skrivenije, još više artisanal, još starinskije (u načinu pravljenja), što iziskuje neke starice od 100 ljeta, nekakve atelje po stanovima, neku potpunu opskurnost. Na primer, poslednji atelje za perje u Parizu (radi pre svega za potrebe opere i Moulin Rougea), ili poslednji atelji za šivenje šljokica, ili nekolicina preostalih ateljea za čipku, ili ateljei za čipku, šljokice i donji veš. Da objasnim - to su kao neke kuće misterija - pune kutija u kojima se kriju skupocena perja, raznih boja, u kojima žene rukom šiju i vezu. To su po pravilima stanovi koji izgledaju kao da se nisu menjali od izuma gasnog osvetljenja. To su sakriveni "dragulji" - u kojima su zidovi sve do tavanice na nekih 5 metera otpočeni najrazličitijim uzorcima čipke - svih mogućih boja, dezena, materijala. I iz takvih začudnih mesta - koje svako mora biti više off od onog drugog - izlaze predmeti. Predmeti koje želiš da imaš čim ih ugledaš - predmeti koji su toliko skupi da koštaju kao automobil. I da napomenem svi ti ateljei su poslednji u svojoj vrsti.

Dakle, francuska moda je pitanje istrebljenja, jer nikada ništa nije doboljno jedinstveno.

Drugi deo je - nikada ništa ne sme biti previše na prvu loptu. Takozvani "1e degré" to je apsolutni faux pas. Najgore nipodištavanje koje možete reći za nekoga, a vezana je za modu, je da je neko elegantan na prvu loptu. Ne, nikako - ukus mora biti vidljiv, ali način kako se stiglo da elegancije mora biti skriven. Francuski ukus - to je ono kada se nosi crno i veže šal ili ešarpa, i istovremeno se izgleda nonšalanto, ali i šik, i zna se da se potrošilo puno vremena na to, i da se istovremeno nije potrošilo ni malo vremena. To je pitanje trenutka, ali to je pitanje tvrdoglave postojanosti.

Dakle, u modi, a i šire - ništa nije dovoljno pretenciozno. Treba negovati pretencioznu "lakoću".

Zato u Parizu barem još od 2003. svi nose starke - pre nego što sada svi nose starke ponovo - starke je važno nositi uz odeću kreatora, kombinovati ono što je "street" (ah, kako su francuzi tu naivni) sa onim što je classe (tu nisu ni malo). Zato u Parizu svi nose baletanke. Svako mora da ime jedne lakovane baletanke crne.. Kao i crnu haljinu. Kao i mali crni kaputic. Kao i ešarpu u boji. U međuvremenu za mlađe i levičarskije preporučuje se "cmoljava" moda - no, ako ste zaista bobo, vaša cmoljavost će biti od kašmira i finog pamuka, možda i od pamuka, lana i svile. Ako niste to će se videti, ali tu se možete vaditi na "ukus", za koji francuzi ipak veruju da je više stvar proviđenja nego klasne strukture.


Ukus jeste singularan, za francusku modu, ali njegova primena je poželjnija ukoliko je "standardizovana".

I pre svega francuska moda je pitanje tela. Ona računa na apstrakno telo, koje je u najsjajnijim primerima (Dior, Saint-Laurent), telo svake, obične žene. Citat: Saint-Laurent je mogao da obuče bilo koju ženu (i sa dugim i sa kratkim nogama). Francuskinja neće obući ono što joj ne stoji, jer je previše stegnuta da bi dopustila "jugement" javnosti. Zbog toga ona preferira "uniformu" - crno, ešarpa. Unutar te matrice treba napraviti hiljade varijanti, istovremeno, čekajući da se idealno apstraktno telo ovaploti. Bolje je skrivati telo, nego ga nuditi na tanjiru. Bolje je da se misli da je žena "glupačica", nego da misle da ta žena može sve. Bolje je da se misli da ta žena može sve u stvari, ali da načini do kojih dolazi do cilja nisu svima samorazumljvi, osim seksualne komponente. I najsnažnija žena mora sebi da dopusti trenutak slabosti. Tako i moda - i najkonsekventiji stil mora imati u sebi malo odstupanja da bi kao takav bio percipiran.

Francuska moda je oksimoron. Ne treba je voleti previše, da bi je se stvarno cenilo. Uostalom, u slučaju Francuske zaljubljivanje u nju je štetno. Frankofili, ako su imalo pošteni, ili završe u Seni ili u izganstvu od samih sebe.

Francuska moda - to je pitanje lepršavog egoizma i blaziranosti - onog koji, paradoksalno, pokreće stvari, bez da ikada o stvarima, o ljudima, o životima misli kao o vrednima muka. Da napomenemo: moda je blazirana, a ne vi.

Francuska moda je drugim rečima - pitanje zavisti. Kada zavidite na nekoj stvari, kada vam dođe da otiuđite neki objekt, i kada ta neka stvar čini da stvorite neku sasvim drugu stvar za sebe za kojom će se svi osvrtati, ili kada ravnodušno analizirate uživajući u gledanju, susreli ste se sa njom - i prepoznavanje se već uveliko desilo.

Ovo je prevod Laku-Labartovog predavanja deci u Kulturnom centru u Montreju 2005. godine. Pošto sam tekst spremala za radio, sve je transrkibovano (kako to već biva na III programu Radio Beograda) i tekst je u nekim delovima malo skraćen. Nedostaje prvi deo - u kome objašnjava šta je to "filozofsko pitanje". Takođe, izbacila sam neke primere iz zagrada i jedan pasus u kome govori o repu - po mom mišljenju potpuno promašeno.

*****************************************************************************

Petite conférence sur la musique - Le chant des muses - Philippe Lacoue-Labarthe

Malo predavanje o muzici - Poj muza – Filip Laku-Labart

Naše današnje pitanje je formulisano na sledeći način: zašto se muzika pravi? Il,i ako vam je draže: zašto muzike ima? To je dakle, filozofsko pitanje i mi ćemo pokušati da ga tretiramo na filozofski način, bez da se osvrćemo na, doduše interesante naučne teorije, zadržavajući se upravo na pitanju ¨zašto¨?

Možda ste primetili dve stvari u vezi sa ovim pitanjem: sa jedne strane subjekat ove fraze je neodređen; on nije nužno ¨mi¨ (ljudi) – iako neću pričati o drugome do o ljudskoj muzici i neću preispitivati šta bi to mogla biti muzika životinja. Sa druge strane iskoristili smo glagol ¨činiti¨ koji pretpostavlja da muzika ne postoji ¨tek tako¨, na spontano, kao što postoje šumovi u prirodi ili jednostavni zvuci. U pitanju ¨zašto muzike ima¨ - glagol imati označava i činjenje.

Želim da vam privučem pažnju na jednu drugu stvar: ako postavljamo ovakav tip pitanja, to je zbog toga što se istovremeno pitamo i šta je to muzika? Ova dva pitanja su nerazdvojiva. Razlog za to je jednostavan: začuđeni smo pred onim što čini muziku. Otkuda to čuđenje? Gde je tu mesto filozofskoj začuđenost? I to u današnje vreme kada nam je jasno da još od vremena starih Grka filozofija nije ni prestajala da govori o muzici?

Možda je naše pitanje vezano za činjenicu da danas niko nije začuđen pred ovim fenomenom, jer je u našim društvima muzika sve preplavila, ona je, drugim rečima, sveprisutna. Govori se da je moderna civilizacija – civilizacija slika ili ¨spektakla¨. To nije pogrešno. Međutim, zaboravlja se da su te slike većinom ¨sonorizovane¨, kao na filmu ili televiziji; Za razliku od posmatranja slika, gde imamo mogućnost da prestanemo sa gledanjem kada god hoćemo, od muzike ne možemo pobeći, jer se uši ne mogu zatvoriti. Danas, muzika je svuda: u robnim kućama, kafeima ili restoranima, u liftovima, u čekaonicama kod lekara, u automobilima i taksijima, u avionima itd. Od trenutka kada je čovek uspeo da elektronski reprodukuje muziku, da je snimi i da je distribuira, živimo kao da smo u filmu. Nekada je slušanje muzike bila mnogo ređa pojava: trebalo je čekati praznike ili ići na koncert, ili u crkvu; ili je, pak, stvarati sam. U današnje vreme hodamo sa slušalicama u ušima i piratski skidamo kompakt diskove sa Interneta...
To su upravo razlozi zbog kojih onaj koji se pomalo bavi filozofijom još uvek ima pokoji razlog da bude začuđen.

Zašto, dakle, muzika?
Najpre, šta znači ta reč, koju koristimo bez razmišljanja, kao da smo sigurni da znamo šta ona jeste...
Ovde se kao i na drugim mestima radi o grčkoj reči - to je reč koja je preživela u gotovo svim evropskim jezicima. Ta reč je hè musikè što znači umetnost Muza. A ko su one bile, te Muze?

U starogorčkoj mitologiji – u toj zbirci priča i legendi koje dobrano prethode rođenju filozofije i koje su osnova njihove religije – Muze su kćeri vrhovnog boga Zevsa i jedne boginje koja je danas pomalo zaboravljena, ali je bila vrlo važna i vrlo drevna: Mnemozine.
Zašto je ona važna? Zato što je ona odgovorna za misao, za duh, a njeno ime dolazi od reči koja označava sećanje – mnèmè; odnosno, ta reč ukazuje na čin ¨mišljenja na nešto ili nekog¨. I kao što možda primećujete naša reč ¨memorija¨ (ili naša reč ¨mentalno¨) proizilaze, tek pomalo deformisane, iz te starogrčke reči. Na grčkom se, takođe, iz te reči izvodi i pojam Muza.

Po navici govorimo kako su Muze boginje umetnosti, odnosno onoga što su Grci nazivali tehnè. Pod ovim pojmom oni su podrazumevali sve načine proizvodnje koji nisu prirodni (pa otuda naša reč ¨tehnika¨). Ili još preciznije, govorimo da su Muze boginje ¨lepih umetnosti¨, onih koje isključuju zanatsko umeće: to su ¨tihe umetnosti¨, kao što je to govorio Platon, koje pripadaju domenu vida (slikarstvo, skulptura, arhitektura), kao i one druge, one koje potrebno slušati (poezija, muzika, teatar, ples). No, kada se radi o najstarijim verzijama mita ovakva podela nije potpuno ispravna: Muze su, tada, bile vezane samo za muziku i poeziju – to se objašnjava činjenicom da je sva poezija bila pevana, ili solistički (pevao ju je sam pesnik, ili recitator, ili pripovedač) ili horski (na poetskim takmičenjima ili u teatru). Muze su, tako, bile istovremeno i boginje muzike i boginje poezije.

Šta se podrazmeva pod rečju ¨poezija¨?
Treba znati da je termin poïèsis, na grčkom, označavao proizvodnju, ili ako vam je draže, stvaranje. Pojam tehnè o kome sam prethodno govorio - to jest umetnost i umeće, pravljenje - je jedan od vidova proizvođenja, jedan od vidova poïèsis -a. Ali postoji i prirodno staranje, ono ¨fizičko¨(fizis, to je priroda). Sve što se pojavljuje– od listova na drveću u proleće, do spomenika koje ljudi ostavljaju tokom istorije – sve to je poïèsis ili je od poïèsis-a. U poretku umetnosti ¨poezija¨ je umetnost par excellence, najuzvišenija i najplemenitija, najcenjenija od svih umetnosti: ukratko naj ¨poietičnija”. Poezija je čisti ljudski poïèsis. A razlog za to je jednostavan : ona je umetnosti jezika – smisla, a time i mišljenja, razmene, sećanja. Jezik je upravo ono što konstituiše čoveka i čini od njega ¨tehničko¨biće, odnosno nešto više od čisto prirodnog, ¨fizičkog¨ stvorenja. Čovek je živo biće koje je u posedu jezika, onoga što su Grci nazivali logos – koji je istovremeno i kalkulacija i um. Ovo je jedna od prvih velikih definicija čoveka koje nam daje filozofija, i koju pronalazimo kod Aristotela, Platonovog učenika.

Muze i njihova majka Mnemozina, su, dakle, boginje jezika, prvog poptuno ljudskog „proizvođenja¨ ili ¨činjenja¨, a samim tim i prvobitne ¨tehnike¨. Stari Grci su smatrali da je u samom početku, u svojim prvim koracima, jezik bio ¨poezija¨.

Ukoliko se osvrnem na sve što sam dosada rekao, naše početno pitanje je dobro formulisano: muzika je umetnost i tehnika, ali zašto je pravimo? Zašto se muzika proizvodi? Ili, zašto je ona poetična?

Vidite, polazeći od grčke misli (mitologije, zatim filozofija), došli smo već do dva zaključka, i to vrlo jednostavna: 1. Muzika je srodna jeziku 2. Muzika je umetnost, tehnički poïèsis.
Pogledajmo ovo pobliže.

Muzika je srodna jeziku

Muzika nije samo zvučni fenomen, kao na primer fenomen buke. Buke ima svuda u prirodi, a delovanjem industrije ima je još i više. Ali nije muzika, a ni muzika nikada nije uspela da je oponaša (čak ne ni ¨konkretna muzika¨, koja se bazira na terenskim snimcima).

Vratimo se jeziku, gde je puno različitih istraživanja i opservacija, pokazalo najmanje dve stvari.

Jedina senzacija ili percepcija koju dete ima u stomaku majke, pre svoga rođenja, jeste slušanje. Beba ne čuje dobro spoljašnje zvukove – oni su isuviše prigušeni, ali ona čuje, gotovo direktno, glas svoje majke: ona čuje kako majka govori. Utvrđeno je da je beba osetljiva na alternacije (zvuk/tišina) i visinu zvuka (duboko-visoko). To znači da ono muzičko postoji već u samom jeziku. A to muzičko ne pripada poretku obrazovanja reči ili još manje značenja.

Taj tip muzikalnosti jezika u nauci o jeziku nazivamo prozodija (opet jedna grčka reč – odos znači pesma).
Sve se to dešava kao da je, pre nego što će se pojaviii u svetu – na svežem vazduhu – među stvarima i bićima koje će naučiti da gleda, da dodiruje i da okusi, između kojih će naučiti da se kreće, koje će naučiti da voli ili da ih se plaši, dakle, pre nego što će shvatiti šta je uživanje ili bol, pre nego što će napuniti vazduhom po prvi put svoja pluća ili pre nego što će ispustiti svoj prvi krik, čovek već slušao nešto što pripada jeziku, a što je potom pohranio u sećanju, toliko duboko da je gotovo i zaboravio: njegovu «muziku».

Dakle, ukoliko muzika hoće da oponaša nešto – kao što to, po starim Grcima, čine sve umetnosti - to bi bila ta stvar, koja je odslušana aposolutno pre. Muzika će tražiti da ponovo nađe tu stvar, stvarajući od nje eho.

Vratimo se pitanju prozodije.
Moderna nauka o jeziku pokazuje da ono što je prvo u jeziku, nisu reči (izolovane, uzete svaka za sebe), već fraze: jedna vrsta organizacije, poredak ili preliminarna zvučna «struktura» u koju se, zatim, smeštaju reči: struktura traženja (ili pitanja), nezadovoljstva, zadovoljstva, zahteva itd. Sasvim malo dete pre nego što spozna ili artikuliše neku reč, «guče». Ovo se na prvi pogled čini nebitnim. Ali detaljnja istraživanja ovih «gukanja» pokazuju da dete uči da frazira.
Ovo fraziranje od koje započinje govor je u osnovi muzičko. Njegove dve najvažnije karakteristike su:
1. Intonacija i modulacija. Dete se okušava u «fonemama» (fonè je, na grčkom, glas): izolovanim ili ulančanim, vokalima ili konsonantima, kroz varijacije u visini, intenzitetu, često kao kakav melodijski crtež, ili repeticija. Dete je fascinirano proizvođenjem zvukova svojim glasom, reklo bi se da se igra svojim glasom isto kao što se igra sa rukama.

2. Ritam (rytmos, na grčkom jeziku označava pokrenutu formu – figuru). Postepeno, i u odnosu na to da li je gestikulacija koordinisana (to je ono što će bez sumnje uvek povezivati muziku sa plesom), kroz igre prekidanja i ponavljanja, kroz alternacije, počinjemo da primećujemo manje ili više pravilne oblike: ritmičku organizaciju budućeg jezika. Veliko zadovoljstvo pronalazi se u stalnom vraćanju na iste «foneme» (sonoritete), u vidu asonance i konsonance. Sve ovo vodi ka, a čemu bi drugom nego, poeziji: metru i rimi. Ali da bi postalo muzikom, potrebno je još nešto. A to je sadržano u sledećem:

Muzika je proizvodnja (tehnički «poïèsis): muzika je umetnost

Možda ću vas iznenaditi, ali reći ću to ovako: kao i svakoj drugoj umetnosti i muzici su potrebni instrumenti; a ti instrumenti imaju ulogu da proizvedu određene efekte, koje ništa «prirodno» ne može da stvori. Kako bi skratio priču, ukazaću na tri fenomena.

Prvi od instrumenata je telo: ruke koje udaraju ritam, na primer, ali pre svega glas – dakle sve što je unutar našeg tela (disajni aparat: pluća, grlo, usta) omogućavaju nam da proizvodimo zvuke, da ih menjamo, omogućavaju nam da pevamo: da «proizvodimo» pevanje. Čovek ne peva isto onako kako govori. Čovek takođe ne peva, ili peva sasvim malo, kada pevuši. Kako bi se uistinu pevalo potrebna je posebna vežba, koja se uči; a da bi se pevalo stvarno umetnički potrebna je obuka koja je još zahtevnija, u zavisnosti od tipa pevanja: opersko pevanje, bluz, pop. Tokom pevanja, zahtevamo da glas čini nešto drugo od onoga što on radi spontatno: tražimo od njega da pronađe delić one muzike od ranije (od pre rođenja), o kojoj sam govorio.

Ako je muzika, kao što verujem, vezana za jezik, i ako je prvi instrument upravo glas, on služi kako bi se pevao jezik, kako bi ga ozvučio, kako bi jezik pronašao svoju melodiju.

Tačno je da svakom jeziku, da svakom tipu jezika, odgovara njegov muzički stil. Uzmimo na primer evropsku orkestarsku muziku, posle Renesanse. Slušate jedan komad, jedan stav simfonije; ne moreate da prepoznate delo ili kompozitora, to zavisi od vašeg obrazovanja, ali uz samo malo navikavanja mogli biste bez muke da prepoznate poreklo te muzike i da kažete: « to je neka ruska muzika, ili to je italijanska muzika». Kako to? Ne postoje reči, ali zato, pojednostavljeno rečeno, melodija i prozodija, ritam i celokupni oblik te muzike reprodukuju formu jezika iz kojih dolaze. Ruski ne «peva» na isti način kao italijanski.

Ima drugih primera, možda, još očiglednijih. Neki od vas, nesumnjivo, poznaju džez. Ali znate li šta je to džez, koje je njegovo poreklo? To je pre svega instrumentalna muzika, čije je poreklo, kao i poreklo gotovo svih drugih muzika, je voklano: gospel, bluz, radne pesme. Šta, dakle, čujemo u toj muzici? Jezik američkih crnaca, lošeg govornog engleskog – ili ako hoćete engleskog sa akcentom, sa «čudnim» izgovorom – Afrikanca koji su kao robovi dovedeni iz Zapadne Afrike u Sjedinjene američke države i koji su zadržali akcentuaciju, ritam i prozodiju njihovih maternjih jezika. Instrumenti koji se sviraju po pravilima afričkih jezika zvuče potpuno drugačije od naših. I otuda čuđenje Evropljana: šta je to, kakva je to muzika? Odakle ona dolazi? Nikada se nije čulo ništa slično, naprosto zato što se zanemarivalo funkcionisanje afričkih jezika (na kraju krajeva odbijalo se da ih se čuje) i zato što se nije razumelo da američki Crnci ne govore jezik koji im je svojstven.
Dalje, iako ima najraznolikijih instrumenata, u Evropi se nije puno toga promenilo od grčkih vremena. Izvan domena udaraljki – koriste se još dva tipa instrumenata.

Žičani instrumenti koji spadaju u vrlo «proračunate» instrumente, vrlo matematički razvijene: računanje intervala, računanje tonske visine zarad štimovanja. Grci su koristili liru, kako bi pratili izvođenje poezije (one koje zovemo lirska poezija, one koja je najpevnija, najintimnija, koja nas najviše dotiče). Lira je bila instrument boga Apolona, koji nije bio slučajno bog mere, harmonije, propocije, ravnoteže, računa, lepih formi – i samim tim i lepih umetnosti.

Tu su duvački instrumenti, sa druge strane, od kojih je najpoznatiji aulos – reč koju najčešće prevodimo kao «flauta» što me posebno nervira. To nije bila uopšte flauta, već instrument sa piskom, nalik oboi ili klarinetu, koji je stvarao vrlo bučnu muziku, široke tesiture, i u visokom i u niskom registru. Taj aulos je bio vezan za jednog drugog boga koji je takođe bio zaštitnik umetnosti, a ovaj bog je bio istinski bog muzike: Dionisa (Dio – nusos: Zevsov sine, božiji sin ako hoćete). Koliko je Apolon bio bog mere, proprocije i uravnotežene lepote, toliko je Dionis, bio divlji, nasilni bog, za koga su Grci govorili da nije njihov, već da dolazi sa Orijenta: iz Indije ili Arabije. To nije bio bog mirnoće i smirenosti, kao Apolon, već bog kolektivnog pijanstva, transa i nesputane muzike. Zvali su ga takođe i Bahos (Bakus starih Rimljana): bog vina – iako najverovatnije kod Grka nije bilo samo vina, već i poneka travka. Pričali su o njemu da je pokorio Grčku uz pomoć povorke razuzdanih žena: Menada ili Bahantkinja (jedna Euripidova drama nosi ovo ime), uzrokujući pijanstvo i delirijum, neku vrstu kolektivne vrtoglavice koja se širila posvuda kuda je prolazio. On je bio, takođe, vrlo staro božanstvo, koje je imalo tu karakteristiku, možda i zbog toga što je bio Božiji sin, da ciklično umire svake godine, i da se ponovo vraća u život, u odnosu na smenu godišnjih doba. On je bio takođe i bog tragedije.

Sve ovo – glas pesme, dva velika tipa instrumenata – vode nas ka trećem fenomenu koji želim da pojasnim.

To je pitanje amplifikacije.

Ne postoji muzika bez instrumenata, uključujući i sam glas. Zašto je to tako? Jer je potreban rezonantni obim ili «rezonantna kutija» (to je uvek šupljina) kako bi muzika postala čujna: glasnice, grlo, usta; lirin «stomak», šupljina cevi kroz koju prolazi dah. Muzika uvek pretpostavlja nekakvu amplifikacijsku mašinu - pojačalo. Kao da je potrebno ne samo pronaći ono što je čuto pre rođenja, glas ili jezik majke, već ga i stvarno čuti, i to u spoljašnjem svetu. Vi znate dobro da prostor, razdaljine, vazduh i razne druge stvari, predstavljaju prepreku prenošenju zvuka. Zvuk se prostire mnogo sporije od svetlosti, sluh je uvek u zaostatku u odnosu na vid. Potrebno je, jednostavno, još malo vremena kako bi zvuk stigao do nas. Prostiranje svetlosti je za naša čula, našu percpeciju, praktično trenutno. Prostiranje zvuka to nije. Zato je potrebno da se zvuku pomogne, da se on «pojasni» - da mu se da snaga koju on nema. Potrebno je dati zvuku mogućnost da pređe razdaljinu, koju on teško prelazi, naročito ako je ta razdaljina ona koja deli momenat pre i posle rođenja! Ili jednostavnije, ako je u pitanju razdaljina koja čini prostor.
Iz ovoga proizilazi sledeće: muzika ima za zadatak da klarifikuje, pojasni majčino prigušenje zvuka. U majčinom stomaku, dete ne može da se razlikuje od tela majke: ne postoji prostor, distanca. Ako čuje to odmah provocira reakciju: da se pokrene, da bude dirnuto. Ako muzika postoji to je zbog toga da bi ponovo našla tu prvu, sasvim prvotnu, emociju.
To je i pravi razlog zbog čega je muzika uvek imala problem amplifikacije, i što je uvek bila sklona tehničkim inovacijama.

Evo još jedanog, i poslednjeg primera, koji posebno volim da navodim: to je praistorijska muzika, ili ono što pretpostavljamo da je ona bila, sa više ili manje uspeha. To je muzika koju nazivamo paleolitskom, muzika kromanjonaca ako hoćete. Pećine, a pre svega one dekorisane, u kojima su zidovi bili oslikani, izdubljeni ponekad i kojim misterioznim znakovima, te pećine nisu bile nastanjene: one su bile mesto kulta, ritula, neke vrste crkava ili hramova. Kasnije je shvaćeno da ove pećine nisu bile birane samo zato što su njihovi zidovi bili pogodni za oslikavanje ili dubljenje, već i zato što su posedovale izuzetne akustičke karakteristike: da li zbog toga što su bile u blizni podzemnih reka ili izvora, čiji je huk omogućavao da se modifikuju određena zvučanja, da li zbog toga što su imale snažan eho, ili zbog toga što su hodnici i galerije „komunicirali“ međusobno, omogućavajući da se zvuk sa jednog mesta prenese i pojača na drugom. Pomalo kao u grčkim pozorištima, u kojima je akustika tako dobro proračunata da ako se novčić ispusti na sceni, zvuk toga se čuje na najvišim tribinama, ili kao u katedralama ili koncertnim salama.

Drugim rečima, amplifikacija nije skorašnjeg datuma. A zašto je to tako?

Na kraju krajeva iz jednog jednostavnog razloga koji sam već sugerisao. Muzika je umetnost emocija: tog pokretanja koje nas je uljuljkivalo pre našeg bolnog stupanja u egzistenciju. Muzika može biti vesela ili setna, srećna ili tužna. Možemo voleti jednu muziku i mrzeti drugu. Ali od trenutka kada smo dotaknuti, nešto se odmah pokreće, a to nešto se zove radost : remetilačka emocija. Toliko često viđamo ljude koji plaču slušajući neki komad muzike: oni ne plaču jer su tužni, oni plaču od radosti. A ako plaču od radosti, to je zbog toga što ta emocija – ta prvobitna emocija, najastarija od svih – dolazi odjednom, bez zadrške, da ih preplavi.

U tome, verovatno, leži moć Muza.

Montrej, 12.februar 2005.

Verovatno zvučim patetično, moj muž bi rekao srpski, ali rastuži me kada čujem da prijatelji odlaze sa naših balkanskih prostora. Prva i jedina važna trauma se desila 1986 ili 1987 godine kada su se naši kumovi, odjednom, iznebuha i na pravi pogled, bez ikakvih razloga, preselili u Kanadu. To su još uvek bile dobre godine, oni su imali dobra zaposlenja, bili su iz finih građanskih kuća, dakle, bez stambenih problema. Kod naših kumova smo svakog Svetog Jovana slavili slavu. To jest, pošto je moja nana, ugasila sveću kada je deda doša iz zarobljeništva i dobio službu u JNA, mi slavu više nismo slavili. Zato smo išli kod naših kumova na neku vrstu para-proslave, nešto što je bila njihova slava, ali kao da je naša. To je bio za mene prvi osećaj proširene familije – koja je tako važna, ovde, na Balkanu. To su bile divne slave – sa puno dece mojih godina koji su trčala uokolo, po velikom i ušuškanom stanu, puno kolača – na primer Teta Ivanine puslice, roditelja i starijih koji su nešto pričali i velika kuhinja. Njihov stan je bio na početku Zemuna, a u vitrinama su bile izložene porodične drangulije – sa jedne strane iz beogradsko trgovačke familije, a sa druge predmeti iz srpsko-zagrebačke gospodske zaostavštine. Onda su oni otišli. Slava je još neko vreme živela, ali sve tužnija i tužnija. Njihovi roditelji su postajali stariji, neki od njihovih prijatelja su početkom devedesetih krenuli u Kanadu, a onda su i roditelji otišli preko bare. Naša kuma je došla pre koju godinu, zatvorila kuću, zapakovala sav taj zagrebački bidermajer i poslala ga preko okeana, a mi smo još neko vreme čuvali ogromnu sliku nekog marginalnog baroknog mazala, dok nije došlo vreme da se i ona preseli u Kanadu. Mislim da je to bila predstava Davida i Golijata.

Juče mi je Irena javila da je primljena na doktorat u Amsterdam. Samo po sebi ništa posebno. Ali skopčano sa njenom ljubavnom pričom to je definitivno odlazak. I to ne onaj koji znači eventualni povratak posle tri godine, već odlazak koji govori: naša deca će imati tetku u Amsterdamu. Razmišljam kako zbog te naše prijateljsko-familijarne proširene mreže uvek možemo da pošaljemo decu negde – tako sam i ja kada sam bila tinejdžer videla nešto sveta. Ali, opet, imam taj osećaj abandonanja ovog prostora koji samo pojačava želju moje majke da se ode, da se napusti ovaj prostor. Želja moje majke opstojava i danas. Možda manje insistira, ali kada joj budem rekla da Irena ide, uputiće mi taj pogled u kome će biti sadržana sva njena strepnja nad mojom budućnošću i sav njen strah od moga gubitništva. Posle ću biti ubijena u pojam nekoliko dana.
Eto, to je priča o odlascima i o ostancima. Priča o propulzivnoj želji, i o, neka bude tako, postojanoj ljubavi. Ili još bolje o tvrdoglavosti.

I sta sad?

U Francuskoj sam. Subota u Parizu to znaci otici do centra, kupovati, imati kulturne aktivnosti. Moji prijatelji su proveli tri sata u Muzeju Quai Branly na radionici iz klasicnog indijskog plesa. Sledece nedelje je na programu Mali. On radi kao trader u BNP-u, ona je Psihomuza, doktorant kao i ja, samo sto ima asistenstsku poziciju iako je to u Francuskoj Bolonji komplikovano. Dakle, on radi na berzi, po svemu sudeci jako uspesno, tako da se vraca kuci svako vece u 10 uvece, a krece na posao oko 7h. Kada se vrati onda je kao zombi, vegetira, nije ni za sta. Tako da je sada pristao na kulturni vikend.

Permanentno obrazovanje ili vec sta, za mlade uspesne parove - upoznavanje dalekih kultura, na gledanje silnih dokumentaraca. Posle svega toga, kako pa ne misliti da se o svima sve zna, to jest, da je kod nas resenje za sve ostale.

Mene najcesce uhvati stid. Uhvati me stid kada sedim do onog Afrikanca koji je dosao u Pariz po svoju koru hleba, i koji se ocajnicki odrzava nad vodom. Ili me uhvati tuga. Kada shvatim da moja zemlja opet srlja u neke cudne periode u kojima se ne moze do kraja reci - hoce li ili nece biti dobro.

Onda me uhvati i ismart-ass inat. Kazem sebi dosta vise toga samodovoljnog rezonovanja.Treba terati inat. Na primer, zasto ici u Juznu Afriku kada je tamo uzasna separacija i kada je beli covek unistio kontinent. Uzasan je Johanesburg, kaze moj kum.

Ili me uhvati picajzlasti ponos. Kao na primer - ah, vi nikada niste probali ulje sa Korcule. Kakava steta, najbolje je.

Ili me uhvati jednostavna malnholija. Setim se Trsta, i Guiliane, i Miramarea, i Joyca.

I onda zaplacem pred Beketovim Malone dies...

I onda eto, pocenem da postavljam, ludicka, banalna pitanja...sta sada, kako?


I onda zacutim...

Evo vec treci dan strajka - zeleznica, javni prevoz i studenti. Jedni se bore za penzije, drugi za visoko soklostvo da ostane kakvo jeste: drzavno i marginalno. Mogu da razumem tu paradigmu univerziteta koja ni nama nije daleka - u krajnjoj liniji pravilnu, egalitarsticku premisu, da svako ima pravo na obrazovanje i da treba da moze da ga ostvari. Da li ce se to promeniti kada se uvedi novi zakon o finansijkoj autonomiji univerziteta - kada oni budu raspolagali svojim sredstvima i postavljali odrdjene uslove, ne znam. Evidentno je da u ovom populistickom trenutku u kome se nalazi francuska politika je sve moguce, a najpre da ce interes velikih firmi i najbogatije olgarhije da prevlada nad socijalnim, welfare osnovama francuske republike.

U svakom slucaju radi se o strahu i nepoverenju. A to su upravo stvari koje Alain Badiou analizira u svojoj poslednjoj politickoj(filozofskoj) knjizi "De qoi Sarkozy est-il le nom?". Badiou analizira strah, da bi rekao da je vazno, danas, biti hrabar, i u principu, narodski receno, treba pisati uz vetar i ne fermati ni tri posto, o tome sta je zvanicna politika i svakodnevica. Badiou poziva na vrstu transformativne, kreativne i akcione hrabrosti - koju jedino moguce misliti kao komunisticku. Druga hrabrost ne postoji - odnosno, ako i postoji, ona je od one desktruktivne sorte.

Zanimljivo je da i Badiou i Negri, iako ne istomisljenici o nacinu afirmativnog delovanja na politickoj sceni danas (a i sire) se oslanjaju snazno na koncept ljubavi - kao koncept koji je istovremeno kreativan i komunitar, kao koncept koji treba ponovo zauzeti i podvuci njegov politicki znacaj. Ljubav je politicka snaga, a ne samo teoloska ili ljubavnicka, rekao je pre neku nedelju Negri, na uvodu u seminar "Sta je to levica danas"?. Naravno, Negri govori iz pozicija svog spinozistickog iskustva, a Badiou? "Ljubav je nasilna, neodgovorna i stvaralacka", govori on. Ona je disciplinovana konstrukcija istine o svetu iz pozicije Dvoje, i ne zahteva ni ispunjenje zelje, ni egalitaran ugovor izmedju dve individue. Ljubav nas uci da je suverenost individue iluzija, i da je individa sama za sebe praznina i beznacajnost sama.

Knjiga o Sarkoziju jeste knjiga o revitalizaciji komunisticke hipoteze sa sa stanovista bivseg 68asa, maoiste, anti-peteniste. U smislu u kome Badiou petenizam identifikuje kao ime za reakciju unutar francuskog iskustva - i pored toga sto su epohe i okolnosti razlicite. Sarkozi je tako ime za reakciju, za udvoristvo, za francuski strah.

U krajnjoj liniji to je uzbudljivo - svi ti ljudi od 70 i nesto, koji jos uvek, strasno, veruju u Trecu fazu. To je istvremeno i inspirativno - odnos prema svetu i zivotu koji kaze: nema zebnje. Pored toga, i to je jedino; po mo misljenju, sto oni koji strajkuju protiv novog zakona imaju da kazu, ako imas 20 godina onda se buni, idi napred, budi levicar, komunista. Onaj koji je sa 20 vec u povlacenju, racionalizaciji i brizi da li je ucionio pravu stvar - ah, ah, tuzna je nedelja...

IMG_1167
Originally uploaded by koalica

I have been to Amsterdam for a week. Indeed, it was one of the stranger experiences. Not the town itself, not its canals, not its row of almost "spot-the-difference" houses, not its have-a-good time marvels. Not that, but the human bonding. Right now, I don’t feel anything in particular about Amsterdam, which is strange for me – since, I am by definition a flaneur, who likes the pace and the feel of the urban spaces. Amsterdam is somehow blurry, like the weather up there, like the endless flatlands and as murky as the land crisscrossed with canals and humidity. Because, what happened in Amsterdam makes it just a scene, just a stage for that something that intertwined two, maybe even three people. If one can count me in, since I was a witness, a helper, a facilitator. Almost, Kafkian figure of helper, but then, much more eloquent.
It’s the question of love, after all. It’s the question of simple and banal human lovemaking. And, yet, it is strange when one finds itself among its mists – not as the one directly involved, but as someone who is present and who observes. Observers in matters of love are having a absolutely singular position, that is somewhere between “heaven and hell”, pathetically speaking, since it is not an active role, not completely passive one. I would say that observer in the matters of love is the absolute pervert and the transgressor. Observer is by definition a pornographer.
The two, the couple are my best friend and a man, who came out of nowhere. My best friend, is epitome of many graces and enchanting spirit that comes from ultimate female insecurity and self indulging neurotic manifestations. It is charming this combination because it is the sign of somebody intelligent and sensitive, complicated and funny, somebody who can be many things and not just one, and not just boring one. In the same time, this charm is pampered with the incoherence of egocentric “moods” – but it is a reasonable price to pay. My best friend and I know each other for a very long time, and I think that we mutually appreciate our good/bad personal traits. We can endure each other with lots of mutual love.
That man who came out of nowhere is exactly that. Someone. Someone who has been expected to come into my best friends life for very long time. Not exactly the prince with shining amour, but close. Almost perfect, if I should express myself in a romantic fashion. Someone, who fulfils my friend’s cravings for emotional stability and security. Someone, indeed, particularly well suited. Someone apparently full of many good characteristics and yet, too little time, to really have a full grasp of the them, there.
It could have been a very banal story of falling in love, if I wasn’t there. I fear that it is anyways, as love stories usually are. It is just, that my by-standing was in most cases inevitable and that I have learned that by-standing is beyond innocence in every possible sense. The bystander wants to get involved, wants to have something to say, wants to change courses of things. And in the same time bystander knows how futile this ambition is.
And yet the other two profit from the bystander. They profit form bystanders disinterest, from dispossessed and aimless nature of the third party, from perverse enjoyment of the by-standing. This third party gives structure, gives its expertise, its authority (and there we can go back to the figure of auctor) on the situation that is going to be materialized. And this giving is irreversibly taken.
In playing this game, my trip to Amsterdam passed. Luckily and again, not in a samll part because of my total lack of energy and scruples, the couple finally has defined itself as couple. My moral lacking as to someone who could have been more an arbiter and less a “transgressive” communicator, is leaving me with sense of guilt that is beyond the guilt of the couple involved. Because, there are people that were hurt in the process - people that are left behind.
And so, if I try to summarize my stay in the Northern Flatland I would say – well it was blurry and guilt ridden. But, I managed to see Rotterdam, the great port with its endless skyline of cranes, docks and ships. Mighty sight. And I managed to walk around Delft, and to admire its sleepy streets, and night lights that gave this little town fairytale like, almost Christmassy atmosphere.

And I managed to grasp a bit the logics behind “l’anomalie hollandaise” of the golden century. And I have learnt to appreciate the advantages of the tumultuous, extrovert and communitarian “love” that South so effortlessly generates.

U Amsterdamu sam. To je izuzetno lep grad. Voda i red. U njemu je tesko izgubiti se. Za razliku od Venecije, koja je sva satakana od mrezastih sirenja, lavirint. No, ponekada, pored prostora, grada, tu su i ljudski odnos, tesko razlucivi. Ponekada, sasvim zamagljeni. Ponekada tako brutalno jednostavno, da postaju nejasni. U mom slucaju, to je onaj udeo transfera. Kada ljudi, oko mene, do kojih mi je stalo, pocinju da sire energiju koja je neubicajena za posetu, za upoznavanje grada. Kada pocinju da traze. Traze odgovor za svoj zivot, traze radikalnu promenu koja treba da razresi toliko toga. Do tada, sve je to samo preklapanje. Mali razgovor medju prijateljima. Od tog trenutka, od trenutka materijalizacije, sve postaje na cas zamagljeno i nejasno, a potom to nesto drugo preuzima svoju oblik i pravac. Ali momenat transfera, momenat metamorfoze, ukoliko sam u blizini toga, je za mene potpuno zaglusujuci. Na kraju moja enegrija biva iscrpljena. Ukoliko je ovo slucaj, onaj koji se sada desava tu oko mene, ja, sekundat, kazem, mozda, jos uvek, tu u okolini, ovih kanala i kuca strmih stepenica, postoje alhemijski tragovi. A, ono pitanje koje ostaje iza "madjije" je vezano za predjeni prostor, za to sto se na kraju ocekuje, na proizvod tranformacije. Materija. I pitam se, gde, kuda, koji se to oblik na obzorju pojavljuje, ja sekundant. A znam, da ta moja pitanja ne vrede vise nista - kada se pojavi, ta ocekivana materija, sve i svi ostali, odlaze u pozadinu, nazad na pozicije...