Murcia

Ovaj grad mi je prirastao srcu. To je relativno veliki grad - u širom krugu oko 700.000 ljudi, a opet vrlo mali. Srce grada, stari centar ima dimenzije starinske - uokolo se prostire hipertrofirani i megalomanski urbanizam. U taj novi kraj vodi tramvaj čije šine gaze po travi.
Ipak, Mursija je grad vrlo opušten, miran, naizgled vrlo sređen, vrlo komotan. I dobro se jede. Građani Mursije nisu pretenciozni, iako drže do sebe. Njihova prošlost nije tako slavna kao ona Andaluzijska, ali sve je to jednom bila Al-Andalus zemlja. Najslavniji sin Mursije je, ipak, Ibn Arabi.
Ono što sam srela nije centar koji je star - mešavina je to između baroka i sasvim novih zgrada. Negde u XVIII veku pretpostavljam bilo se steklo bogatstvo. Od svilenih buba. Pravaila se svila, čak su se takmičili sa Lionom.
Ovde sam videla najčudiniji muzej crkvene umetnosti do sada. To je Museo Salzillo. Salzillo je najpoznatiji mursijanski umetnik - skulptor. On je po pordžbinama Jezuita napravio neverovatan pasijski ciklus 1:1. Dakle, čovek maketar-grandoman. Sve - Tajna večera, Golgota, Judin poljubac: u skulpturama-lutakama. Isto tako je sa svojim ateljeom napravio i Jaslice. Ima oko (preterujem, ali tako izgleda) 500 ovaca, jedno 200 koza, nekih 30 pastira - što pevaju, što muzu, što nakrviljenih kapa stoje, i jedno 20 vojnika koji kolju decu.
Sa druge strane, tu je Kazino. Klub u kome su se okupljali viđeniji Mursijanci. Još uvek neke dede sede u salonima koji gledaju na glavnu ulicu. To je ekelektični miks svačega kako je to bilo moguće u XIX veku. Od fejk mavara, preko fejk grka, preko fejk vitezova, preko fejk rokokoa, sve do Maksimilijanovog lustera, dovezenog iz Miramarea. Mojoj trišćanskoj duši, suza krenu.
Pored toga bila sam na koncertu orgulje-pozitiva. Vrlo zanimljvo. Dok jedan svira, dvoje drugih menjaju ručice sa strane instrumenta. Jer to je mali instrument. Vrlo prijatnog zvuka.
Sve ostalo je bio elektronski nihilizam - eksperimentala, "sonido freaky", andergraund, industrial…Anonymous electronics, u beloj sobi, za okruglim stolom. Muzika kao objekat, kao ploča, kao mini-Cd. Kao vizuelni upis. Comme débris spatial.

Danas su Nemci bili neefikasni. Ne svojom krivicom, već krivicom vremena. Sneg je padao u Minhenu, vejao. Zbo toga su napravili čitav karambol na Jozefu Štrausu. Letovi kasne, prelivaju se jedni u druge, a piste čekaju bolji trenutak. Frankfurt je bolji.
Tako sam provela divnih 60 minuta u avionu ne radeći ništa. Ili bolje prisluškujući dve devojke – bosanke sa nemačkim pasošem – kako pokušavaju da reše nekakave velike ukrštene reči u jednim nemačkim dnevnim novinama. U toku leta smo dobili cerealije i probiotik – mislim stvarno, Luftahanzo. Plus nam je kapetan rekao da ćemo ovako iskoristi vreme da sačekamo da se popravi vreme. To je ta logika nemačkog idealističkog optimizma.
Kada smo konačno stigli na zapad, pravi, onaj gde sunce sija, a more se ispod nas belasa, umor je prevladao posmtrača. Ili bolje moja osmatranja su od tada bila snena. Sve vreme sam u glavi ponavljala sopstevni stihoklepački uradak: Ovde mediteran izgleda kao ocean, kao ocean je Meditaran.
Ali, na ovom zabarenom tlu, sada prosušenom i izgrađenom, raste neki gigantska šaš – nije kao onaj naš pored reka, nekako stidljiva i slikarski skladna, već žuta i mutirana. Uopšte sve je više manje žuto. Stanica Barcelona Sanz, je čudna kombinacija skromnosti i vrline. Sve u svemu katalonski zvuči čudno. Imaju dosta šć zvukova, pa se čovek zbuni, na prvo uho, jel to neki slovenski jezik.
Posle smo krenuli put Mursije – to je sada zvanično oko Azije na Terazije put. Voz staje u svakom drugom mestu niz obalu, ali je sve fino organizovano. Obala – ocean oceana, valovi zapljuskuju pesak, a sa druge strane poznati nam mediteranski krajolik – bor, stena i kuće. Puno kuća, neke elegantne, neke ne – čini mi se da bi kada bi Crna gora bila malo ispeglanija to bila jedna određena težnja.
Iz voza ništa starog, ničega starija – i onda kada se ugleda nekekav srednjovekovni zid on dođe kao scenografija. Posle me je spopalo da slušam scenu Brunhildinog žrtvovanja sa kraja Gotterdammerunga – toliko o tome što Srbi vole da se samomuče – ali Vagner dobro paše vozu, jer je u zamajcima, a i bučan je prilično.
Ovaj voz polako prelazi u kategoriju Beograd-Šid prema granici sa Hrvatskom. U kategoriju hajde da milimo i stajemo i ponovo polako se klackamo. U kategoriju idem u beskraj noći.
Mursija kažu, ima, starinski centar. Iz taksija to je nemoguće zaključiti. Sve je novo: sija mali Kalatravin most.

Berlin 1.1.
Nisam do sada bila u Berlinu. Nemačka mi je terra ignota.
Berlin je podeljen na dela dva, iako više nije. U delu drugom, istočnom, bukvalno je Konjarnik, a odmah iza ćoška Novi Beograd (to jest NBG kroz jedno deceniju kada neko pokuša da ga uradi i učini najbolje što može – presvuče zgrade i udari iste prozore i zabrani da svako kači svoj erkondišn i satelistku antenu). U delu prvom, zapadnom, neki je amalgam između svih centralnoevropskih gradova. A često su ta dva dela jedan do drugoga. Sa dodacima trećeg, globalnog grada koji liči na svaki drugi.
Tako na primer jedan mali klaster. Sa desne strane, Brandeburška kapija, ispred životinjski park, a sa leve spomenik holokaustu. Moćan, sivi, granitan, potresan, anksiozan. Ipak sa čitave jedne strane tog spomenika je red kafića i zalogajnica brze hrane poput Dunkin donuts, a odmah iza i kuća koja je kao preslikana iz arsenala stambene arhitekture 90ih na našem prostoru. Čudan kontrast i koji čini da se zapitate: da li je taj spomenik zasmetao parkingu? Podsetilo me, donekle, na to da Jevrejska opština u Zagrebu opstojava jedan takav centralno-gradski parskig, betonirani, između zgrada. A kada bi na njemu bio podignut spomenik? Prepetuum mobile...
Sam prostor ispred Brandeburške kapije, duž Unter der Linden, je za mene podjendako čudan. Kako sam stupila u njega misli su mi pohrlile na trg Svetog Petra. Priznaću nema mnogo veza izmeđuta dva mesta. Osim jednog. Trg Svetog Petra je verovatno najspekatularniji mis-en-scene koji sam do sada videla i u kojem sam bila. Sedela čak, imala i napad panike, pa posle napad ushićenja (rekla bih bilo je to religiozno iskustvo). Prostor iz Branderbuške kapije ima sličnu «scenografsku» vrednost. Samo što je siv i težak, gotovo kao kulisa za kakav postapokaliptični film ili ozbiljnu dramu. Uopšte, ta ulica i muzejsko ostrvo -četvrt izgledaju poput video igrice. U kojoj ja gradim grad, pa se odlučim da poređam sve muzeje jedan do drugog i da na kraju vizure postavim kapiju sa najvažnijim ambasadama i institucijama oko nje. Svaka zgrada treba da bude zadovoljavajućeg, četvrtastog obrasca. I da teško sedi na zemlji.
Ali to je zvanični Berlin.
Većina ljudi uživa u ovom nezavničnom. U onom boemskom. U onom eklektičnom. U kome se nalaze mali restorani. I ulice popoločane kamenom. Ispod drveća. Trošan i pohaban, ali sasvim šik.
Čini se da je ljudima lako u tom Berlinu. Da su komunikacije neposrednije nego drugde na severu. Istovremeno dopada im se uzdržanost, jednostavnost prostora, nošalancija. No, to nije elegantan prostor, ali ima šmeka i ima neku vrcavost.
Kada sam došla odmah sam iz taksija uskočila u zajedničko slušanje radiofonskog dela. Svi su sedeli na zemlji 54 minuta i slušali. Mirno, bez migoljenja. Zvuci su dopirali sa 4 zvučnika, ceo akustički prostor je bio zapremnjen. Delo je bilo odlično, malo predugo u sredini, kao da pokušava sve da pokrije. Ali duhovito. O konverzacijama.
Prijatelji su dragi u Berlinu. Neki imaju iskustvo u slušanju Radiodrama. Neki imaju 2 predškolska đavolka. I odlično kuvaju. Primer: salata od razne vrste zelenih izdanaka i flambirani kozji sir, mladi tipa chevre. Potom, supa od piletine sa rezancima od palačinki. Glavno jelo poulet au citron. I na kraju panakota, stvarno izuzetna sa sosom od jagoda. Drugi pak dobro kuvaju kafu, i još bolje kuvaju čaj. I generalno su jako brižni. Zanimljiv, i baš kratak bejaše taj susret sa gradom na B, i sa njegovim sličnostima.

Slušam radiofonske minijature – taj začudni eksperimentalni žanr, koji je u stvari jedini fundamentalni žanr koji se bavi «zvukom» kao takvim. Soundscapes, sound-postcards, klangpanorame – kako se zove ovaj projekat – sve se zasniva na istome: sve je zvuk, i muzika je zvuk, u digitalnom dobu sve je samo jedinica, materijalni trag, snimak i kao takav podložan je kombinacijama.
Problem 1: kako u 5 minuta dati narativnu strukturu?
Problem 2: kako u 5 minuta napraviti balans između zvuka i muzičkog zvuka? Između terenskog snimka i stvorenog zvuka? Između zvuka habitata i zvuka stvorenog ljudskim namernim delovanjem?
Problem 3: kako u 5 minuta postići tehnički nivo koji pokazuje «skulpturalnost zvuka». Dakle, dubinu, trodimenzionalnost, pre svega arihtektoniku, odnosno prostornost zvučnog zapisa? Treba postići višestruke planove, iskoristiti mogućnosti stereo slušanja, direkcionalizovati pažnju, i sažeti vreme.
Problem 4: estetička razina, odnosno celina kompozicije - da li se elementi sklapaju na muzičko-kompozicioni ili na dokumentarističko-diskurzivni način?
Elem, Evropa je u ovim minjaturama sastavljena od: vode, još vode, zvukova tramvaja, zvukova ptica, poneke žabe, zvona, još zvona, zvona u distorziji, crkvenih horova, brujanja grada, talasa, proletanja aviona, ponekada, i nadasve, zvuka krava. Poželjno je da jedan muk napravi granicu unutar vremenskog hoda, posle čega kreće druga zvučna slika. Nisam znala da toliko krava u Evropi ima, a ni slavuja.

1. zvuk grada, nepogrešivo: 10 kašika uličnog svirača i isto toliko žamora konverzacije, prstohvat tramvaja, i obavezno jedan štapić "bušilice za cement", dodati oko 300 grama "opšte buke sabraćaja", da se ne zgusne previše, i na kraju, penasto ulupati zvuk koraka. po potrebi na kraju poprskati "tehnološkim nojzom". ne zaboraviti crkvena zvona

2. zvuk etno-provincije: na bain-marie ulupati 2-3 sempla foklorne/narodne muzičke prakse sa zvucima sela: ovce, koze, krave sa pripadajućim zvonima, a može se zameniti i sa glasanjem magraca i kokošaka. kada se ohladi dodati u smesu sastavljenu od zvona lokalne crkve, zvuka najveće vodene površine u blizini, i zvuka lokalnog dijalekta

3. eksperimentalni žanr: oklagijom tanko izviti oblandu od "atmosferskog drona", zvuk dečije vriske distrozirati i kada se dobije "boja satanskog okota" premazati preko oblande. obavezno preko toga dodati zvuk "analognog sintisajzera, odnosno sinusoidalni parametar". zvona su poželjna za dekoraciju, kao i bilo koji drugi zvuk velike amplitude

obavezno: ZVONA

Postoji nešto u autobusima što u stvari nema nikakve veze sa komforom ili nekomforom putovanja. Većina će reći da im je muka. Druga većina će reći da ne voli da bude skvrčena. Mislim da je važan faktor fizička bliskost sa drugim, nepoznatim ljudima, kao i profil ljudi koji putuju autobusom. To je ono što najčešće odbija i ništa više.
Ipak, vrlo je nezahvalno, priznajem, svesti putovanje auotbusom na ovako pojednostavljeni nivo – pre svega socijalizovati i psihologizovati putovanje autobusom. Postoje objektivni razlozi zašto je ono manje poželjno od voza ili aviona. ipak putovati autobusom je i pitanje određene istrajnosti i očekivanja. Rekla bih, suzbijanja auto-komfora što je nužno da bi putovanje bilo uspešno.

No, ajde, for real - autobus ide kao automobil ali je sporiji. Nije dobro. Autobus je zagušljiv, jer svi ti ljudi dišu u istom prostoru, a manje je tech-friendly od aviona. Autobus je jeftin. Ljudi koji putuju autobusom su često nervozni. Autobus ne staje dovoljno često. Drumske postaje i toaleti su najčešće ispod granica prihvatljivosti. I najvažnije – u autobusu nemamo osećaj da plativši kartu dobijamo deo prostora i mašine. U vozu ili avionu to je drugačije, postoji ideja "privatnog" prostora (kupe, sedište, wc), a autobusu sve je «zajedničko». U putovanjeu autobusom su ostali tragovi putovanja kočijom – najmanjeg postojećeg nosioca mogućnosti organizovanog putovanja. Što i krave mogu da kažu za prevoz kamionom do sledeće klanice. Naravno, autobus to je i pitanje vremena i realnosti vremena.

Putovanje između Beograda i Zagreba autobusom donosi mogućnost određene sekvencijalnosti i uređenosti. Sat i po vremena, granica, piš-stop, 2 puna sata do Zagreba i povremeni izleti u okolna slavonska mesta od kojih je svako zanimljiv po sebi (O, Kutino draga). Pre Zagreba naplatna rampa, znaš tačno da ima još 20 minuta do stanice ukoliko nije gužva itd. Smaranje na granici, osećaj da želiš da iskočiš iz sopstevene kože, putnici koji imaju neprimerene komentare koji iritiraju carinike, večito pitanje gde ideš, brojanje dana, prijave i ne prijave, paranoja da neko ima neki sudski proces fiktivni ili stvarni, sve je to realnost-materijalnost granice koja POSTOJI, a nije ono da je nema, ali je ipak ima (zbunjenost EU).

Čovek-putnik meri vreme na drugi način. Ne treba mu sat, druge su odrednice protoka vremena. Put je pravolinijski. To je autoput. Dakle, najdosadniji od puteva.
Okolina je podjednako neobećavajuća. Ali, da li je tako? Fascinantne su promene godišnjih doba, i doba dana. Velike kiše kada padnu ceo pejzaž se promeni u nešto drevnije, nešto maglovitije i nešto manje kontrolisano. Tada se mogu videti sive čaplje pored puta. I lisice. I zečevi, dok «označitelji puta» soklovi-mišari vrebaju poljska zamorčad na odstojanjima, čija regularnost, čija ritmičnost umiruje, dajući putu meditativni slog.

Elem pri svakom putu autobusom čovek posmatra. Slično je i sa vozom, ali što je voz brži mogućnost posmatranja je manja. Iz putovanja TGV-om po Francuskoj se može zaključiti jedino da je to «zemlja pusta zemljana». Svuda oko voza su oranice i zemlja, ona crna, slojevita, debela, masna, povremeno zelena, i poneko selo. More zemlje.

Najčešće nemamo vremena da posmtramo i razmišljamo. Najčešće pričamo i komuniciramo. Mislim da su momenti, bilo da su to putovanja autobusom po balkanskim prostranstvima (najprimerenije i najčešće) ili putovanja vozom, kada čovek-putnik zaćuti, isključi gubicu i gleda, dragoceni – svom komforu uprkos.

hodala sam žustro, kasneći. bioskopi su se nizali i tamo gde ih je najviše nije bio moj. budući medicinari su ulazili u svoju školu, a trotoar je bio klizav. velike pahulje vlažnog snega su mi prepračevale put. provela sam lepo popodne. ušla sam u salu bez da sam platila kartu. pogledala sam film. neko je zacoktao u redu do mene kada su pomenuli francuske kolonijaliste. posle sam platila kartu i mladić mi se zahvalio. razmišljala sam o filmu dok sam silazila niz ulicu prema rue des ecoles. smiren film-život među maslinama na gori. otpadnici-idioti koji gledaju u dolinu ispod i rade. film koji je anestetik cinizma i (naknadne)pameti.
otkrila sam knjigu koja već otkrivena. tražila sam drugu knjigu da je poklonim koje nije bilo. prelistala sam knjigu o vremenu kod bergsona. posle sam prešla reku, dva puta. pogledala sam u stranu i videla razglednicu. potom sam sustigla voz ispod osvetljenog sata. vreme kod bergsona i maslinov gaj. taka, taka, tak...

Così fa papà

Paprika treba da je dobro ispečena. Ne treba da je karbonizovana, iako oni debelokošci i to trpe. Ispod uglenisanog sloja se krije crvena, sluzava koža. Paprike su bolje kada nisu previše delikatne. I u principu zelene se bolje ljušte od crvenih. Ali su crvene slađe i više ih volim.

Paprike je nabolje peći na roštilju. U divljni, iseći koju cepanicu, zapaliti vatru i sedeti pored, polako čekajući, prevrćući paprike i na kraju patliždane.
Tako čini otac. Odlazi u peščaru i peče paprike. A pored je pojilo. On vreba. Čeka da se ptice upletu u mreže. Onda odšeta polako, oslobodi pticu, stavi joj prsten na nogu i pusti. I vrati se paprikama. Zapali cigaretu, povuče dim i posmatra. Najčešće ćuti, čak i kada je u društvu. Ćutanje godi paprikama, pa i patlidžanima.

Kada dodje kući miriše na vatru.

Ujutru se baci voda koja se ocedila iz paprika. Stave se u mehaničku mašinu za meso i vrti se. Sve dok ne zaboli ruka ili kost u ramenu. Iz mašine izlaze cvene tačkice i zvuk je mljacakav. I posle se sve pomeša i začini. Tako čini otac. U slast.