...unutrašnje_dvorište...

Sve više i više, u poslednje vreme, opseda me muzej. Znam i tačnu genealogiju toga. Nije povezana sa tragikomičnom činjenicom da u Beogradu u stvari ne radi ni jedan, iole važan muzej. Već godinama. Nije povezan ni sa činjenicom da je u Zagrebu izgrađen prvi moderni muzej savremene umetnosti. Sapet pod libidinalnom energijom svih kustosa sa ovog prostora koja se u njega ulila. Moj otpor prema muzejima je dugi niz godina bio veliki. Mrzela sam trupkanje i trčanje i prinudu gledanja. Prinudu sećanja. Sećam se prkosne izjave mog najboljeg druga, izgovorenu davno, koja mi se činila kao nesuvisli izliv ljubavi: "Ali, Luvr je kao svemirski brod". Znam, tada sam se smejala, a htela sam da ga udarim. Smatrala sam njegovo oduševljenje nepotrebnim sentimentalizmom svakog frankofila, kome je valjda, svrha da takve izjave daje, s vremena na vreme.  Meni se, tada,  jedino dopadalo unutrašnje dvorište Luvra, koje mi se činilo kao prelepa pozornica, gde sam mogla da čujem zaboravljene zvuke i korake. A u stvari osećala sam da me tera da Luvru dam vrhunski značaj, bez pogovora.

Pre jedno šest meseci prevodeći "Kore" Didi-Hubermanna, naišla sam na njegovu distinkciju muzeja – kao mesta kulture, i onog drugog mesta –  na kome se takođe dešava rad sećanja, ali druge vrste, koje se tretira kao lokalitet. Didi-Hubermann implicira, insititrajući na distinkciji Auschwitz-Birkenau, da je muzej kao muzej uvek i mesto zaborava, a ne (samo) mesto sećanja. On govori da je lokalitet (shvaćen u arheološkom ili pak prirodnjačkom smislu – jer ne zaboravimo u knjizi pominje šumu breza, dakle, ono što u biologiji nazivamo sastojinom, odnosno jednom karakterističnom zajednicom breza) mesto koje je na neki način "prepušteno" zaboravu, ali na kome se ipak i uprkos, toj manje ili više uspešnoj konzervaciji, dešava proces individualnog suočavanja sa zaboravom, odnosno sećanjem. U stvari dešava se suočavanje sa "radom vremena". Zato, Didi-Hubermann, kaže, važno je posmatrati, a kasnije i zapisati, kako bi se suočio sa radom vremena koji je uvek istovremeno i rad života i rad smrti, posebno na mestima na kojima je ovaj drugi rad bio primaran, odlučujući i aktivan (jasna je distinkcija sa klasičnim grobljem, koje je takođe arheološki lokalitet par excellence).

U Parizu postoji muzej Jacquemart-André. Na ulazu u taj hôtel particulier na Bd.Haussmann stoji ploča. Da parafraziram: Sve što vidite u ovom muzeju plod je ukusa gospođe Jacquemart-André. Ona je ostavila svoju kolekciju i kuću Francuskoj uz uslov da u njemu ne sme ništa da se promeni, kako bi svedočilo o njenom izuzetnom ukusu i izboru. Jedan je to od najfascinantinijh muzeja. Stvarno ništa se nije promenilo od prelaza vekova do danas. Hodajući kroz muzej primećuje se da kustosi tamo intervenišu samo u određenim sobama iz kojih su ispraznili nameštaj, pa se sada u njima postavljaju izložbe koje nemaju nikakve veze sa gospođom Jacquemart-André. Na primer, izložba o zlatnim predmetima Skita. Gospođa Jacquemart-André je i sama bila kustos. I to ne samo umetnina koje je skupljala, već i sopstvenog života. Ali taj muzej je ujedno i lokalitet, na kojem pre svega deluju konzervatori. U njemu se dešava, svakodnevno, rad vremena, koje okamenjuje, čini se, bespogovorno njegovu ne-živost. U njemu se dešava rad zaborava. Sećanje na gospođu Jacquemart-André prestaje da postoji. Postaje prašina koja se skuplja na stolu pokraj prozora. Postaje opresivna atmosfera zažutelih prozora ispod kojih teče utišani zvuk saobraćaja bulevara Haussmann. Da, u tom obilju "objekata" nema poveznice i oni polako nestaju sa zidova, pred našim očima. Šetajući oseća se zadah demencije. Šetač je tu da bi dao smisao svim tim objektima i njihovim životima. Šetač-posetilac je tu kako bi skinuo slojeve, kako bi oljuštio premaze prošlosti. Šetač-posetilac je nužan da bi se setilo. Na donjem spratu, koliko se sećam, se nalaze odaje njenog muža – gde eksplicitno piše da je Madam promenila tapete i još nekolicinu stvari po gospodinovoj smrti. Na taj način, ovaj muzej je postao i mis-en-scène, pozornica jednog braka. Primetiti to, biti svestan te intervencije, jeste shvatiti da je i rad posmatrača, u stvari, mis-en-scène sećanja koje želi da utekne prinudi i već ponuđenom rešenju. Posmtrač je, drugim rečima, reditelj sećanja i glavni akter rezistencije, pokušaja nezaborava. 

most i devojke

Ovih dana čitam jednu knjigu o slikama i se često vozim taksijem. Primetila sam da me te vožnje opuštaju. Ćutim. I taksisti ćute. Ili, poneki tek, pričaju svoje priče – o porezima i državi. Interesuje me, ne pretvaram se, dok pričam sa njima. Primetila sam da poslednjih dana počinjem da posmatram Beograd kao da u njemu ne živim. Ne bih rekla kao turista, ali kao neki putnik, posmtrač, namernik, neko ko se obreo preko noći u njemu i sada ispituje. Kao da sam, tek, u njega došla. Ne smeštam ulice u mape sećanja, u mreže značenja. No, nije to ni analitički pogled. Kažem, više tako, sne ruke, pomalo sa strane. Da imam foto-apart, slikala bih šta bilo i ništa nužno. Ali bi me, opet, taj čin opeterećivao, terao na nužnost. 

Krenula sam danas, prvi put, od kad se sećam, po mraku preko Brankovog mosta. Došla sam do pola i onda sam morala da se vratim, jer nisam htela da odlažem  obavezu zbog koje su me zvali. Dosta ljudi ide po ispucanom nogostupu mosta. Pre svega devojke. Zanimljivo je to.

Beograd se neprimetno menja. Iskrsavaju ćoškovi koji bi mogli biti bilo gde drugde, u bilo kom drugom gradu. Potpuno nekosekventni isečci uniformizacije metropola, pored izloga za ženskim čarapama. Kojih ima tako puno, još uvek, posvuda. Kada te ženske čarape – sa jeftinom, neukusnom čipkom – odjednom počnu da se skrivaju, iskrsnuće novi ćoškovi.

Dok se vozim taksijem vidim srednjovečne ljude kako se smeju, tinejdžere kako se nespretno ljube, starce koji se mrgode, lepe, same devojke, kako gledaju u nebo. Sve su to scene, sve su to forme-slike, koje primećujemo jer smo ih već videli. Patos singularnosti i uređena banalost gradske gomile.

Juče sam gledala film o Hani Arent. Činio mi se kao oda pušenju. Chain-smoking kao sekvencijalnost filmske slike. Pušenje kao "imago" mišljenja. To mi se učinilo naivnim. Žena koja puši misli. Žena koja puši misli i govori. Žena koja puši, valjda i pati, misleći. Filmski patnja junaka uvek se završi u predvidljivosti herojskog kao predvidljivosti izuzetka.  

Zato treba naučiti posmatrati i gledati, ponovo, očima lišenim mreža sećanja i izuzetnosti. Čak i ono što se ne da gledati drugim očima. Jer je preblizu, jer se u njemu živi. Ponovo posmatrati ono poznato, ne da bi se otkrilo poznato kao novo, već da bi se prevazišla zavodljivost nostalgije i pobedila samodopadnost novine.  Ponovo ugledati ljude. Ponovo gledati svet. Učiti.  

...vrt_snovi

Juče sam se prisetile jedne davne slike. Jednog lica. Jednog grada. Jedne bašte. Opisaću tu baštu. Kuća je bila na brdu, višespratnica, kaskadna. A stan, mojih prijatelja je bio sasvim na dnu. Zbog toga je imao izlaz na baštu. To nije bio toliko veliki stan, koliko je bio veliki vrt. U jednom uglu vrta izlazilo se na malu terasu i onda bi se shvatilo da je i cela bašta u stvari izgrađena na jednoj uzvisini iznad brdovite ulice. To je bila bašta snova. Iz tog đardina videlo se u daljini more – ono naše, zaplavljeno, jadransko.

I Đulijanina kuća je imala vrt, ali zajednički. U njemu je bilo mačaka i ruža. Iz Đulijanine kuće je bila šuma – mirisna, mediteranska, puna lovora. Kroz nju je išla staza kojom se moglo stići do stanice tršćanskog tramvaja. 

Kad sam imala 21 godinu Đulijana mi je poklonila zbirku pesama Umberta Sabe – to je bila njena zbirka koju je ona kupila 1955. kada je bila isto dvadesetogodišnjakinja. U knjižari Zigiotti u Trstu. Zaboravila sam na posvetu. Poklonila mi je ju je odmah pošto su se završili studentski protesti. "Preludio e canzonette". Dve reči koje su pune muzike i koje jesu sama muzika. To su pesme, o gradu, o tršćanskoj melanholiji, o životu. Saba koristi jednostavne reči, koristi slike koje su u italijanskoj poeziji od Petrarke do danas, koje su u operi od Orfeja do danas, koje su u stvari madrigalske i nužne. 

Čitam danas kanconete. Sećam se grada, sećam se :

Com'è bella una via,

che lenta in prima, al mezzo

rapidissima ascende.

Desiderio mi prende

tosto di tratteggiarla,

fra luci ed ombre, in pace

...lornjon i aureole...

Enigmatična šetnja juče kroz Beograd, pokriven snegom koji tek što je pao, već je počeo da se topi. Mrak je padao u tom opštem spiranju, a preko Andrićevog venca slivao se mali mlaz vode, kao odraz one stepenaste fontane koja je preko zime suva. I odjednom, prolazeći malim putićem pored Skupštine prema Palmotićevoj ulici, desila se zvučna aureola. Alikvote koje su isijavale u mojim slušalicama su se poklopile sa harmonicima zvona crkve Svetog Marka. Iste frekvencije jedna do druge, kao odraz u ogledalu, taj udaljeni, prigušeni, zvuk zvona koji je bio ekstenzija, proširenje i ulivanje zvuka u zvuk, mojih ušiju u svet.   Un coeur simple.

Možda sam zato, za tren kasnije, zagledana u dorćolsku noć, iznebuha odlučila, da se treba suočiti sa fenomenom prenosa opere u bioskopu. Da mi treba još zvuka. Moram priznati, kod mene je postojao otpor, jer opera u operskoj kući jeste čist užitak (čak i kada je sva nakrivo nasađena). Opera koja se sluša je redukcija opere na muziku, a tu onaj koji uživa da sluša može da čuje puno, čak i ono što ne vidi. Treba priznati – uživanje u slušanju je povezano sa delimitacijom vizuelnog.

Odlazak u bioskop da bi se gledala opera jeste doživljaj gledanja sa digitalnim lornjonom. Sve je uvećano kao pod mikroskopom: lica su u prvom planu, scena se u celini vidi s vremena na vreme, publika je izostavljeno prisutna. Svi detalji kostima su vidljivi – bordure, trake, vez.  Lica su velika, žvale, zubi. Sve one stvari koje nikada ne dopru do publike.

Pa ipak, videti i čuti kako je Joyce DiDonato juče otpevala drugi čin Marije Stjuart, jeste nešto čudesno. Videti i čuti kako krade dah da bi uvezala segmente, kako diše, kako kontroliše glas, kako projektuje zvuk, kako dozira energiju, kako se bori sa sporim tempom tako da se vreme stalno dešava "između" jeste čista radost života. Videti njene žvale, glas koji dolazi iz duplje, iz grla, iz stomaka. Ruše se  uvreženi stavovi o tome kako arija zaustavlja opersko-scensko vreme. Ne, ono teče na afetkivnom nivou i to je vremenski, pli selon pli, protok isto toliko akutan, radikalan i važan, koliko i onaj u kome se replike smenjuju, a dramski se sukob smešta na pozornicu i u prostor između likova. Belkanto opera je to – a Maria Stuarda je vrhunski primer te smelosti – da se čitav jedan čin posveti "kraju", "anti-radnji", a opet samom afektivnom radu onog ko sluša, onog ko izvodi.  Vreme je u tom činu uvek "između", ono je uvek samo nabor. Svuda je bila tišina – kakvu nisam dugo čula ni u bioskopskoj sali, a ni u operi, iz zvučnika je dopirao onaj visoko frekventni zvuk koji označava "tišinu", "ne-dešavanje" telesnosti publike, koje je inače vrhunski označitelj događaja. Platno je zid i razdelnik sveta. Pa, ipak, svi smo znali da smo videli čaroliju. I da smo čuli ono što nas je ganulo. L'oeil à l'écoute.

Spomen_dan

Došli smo u najranije jutro. Hoću reći pola 8 je u Parizu, zimi, noć. Ustati u 15 do 6 je ustati u crnom mraku. Trčati ulicama kako bi se stigao metro, uzela kofa vode, poneo buket, održala konverzacija u 7 i 15 je, kao povratak, iz pijanstva. Paris-Ouest, bivša Jedanaestica, sa ta dva lepa rimska slova XI, kao da je jedno znak gde kopati blago, a drugo ponovni početak, sada je zamenjeno sa geografskim odrednicama. I jeste se i nije promenilo. Još uvek je to pustopoljina. Samo što se sada iz stanice – još uvek u izgradnji – sada naleće direktno na nešto što se zove Maison d'Étudiants. To bi trebalo da bude, kao neko, okupljalište, sala za probe, mesto gde se može sesti, prileći, videti izložba, šta ja znam, valjda neki embrion života na kampusu. Iako, svi znaju, da na toj pustopoljini socijalni život ne raste posle 16h. Od mog vremena do danas, zatvorili su internet. Sada treba neka šifra, kao onomad na Sorboni, ali taj dan "sistem nije radio". Pa i nije bilo interneta, osim u ćošku iza živice.
U pola 8, bili smo samo mi u toj Kući studenata i čuvar. Dve sale – jedna u koju se raspoređivala hrana, odnosno kafa i keks,  i druga u kojoj je trebalo da bude konferencija posvećena našem profesoru. I neke male prostorije u koje su bili sakriveni ogromni pokloni, koje smo nas dve u 7 i 45, zavile.  Dve knjižurine, pravo u zlatni papir, klečeći na zemlji.


Onda je u 9 sati sve započelo.  U prvom redu je sedeo profesor i slušao obraćanja, sa sveščicom u ruci. Zapisivao je. Ljudi su se trudili da budu ozbiljni, žovijalni, elkoventni. Francuzi uživaju da drže govore, omaže, ekloge. Osećala sam se kao da prisustvujem komemoraciji – iako je profesor živ. Ali sve je ličilo na jednu drugu komemoraciju u Montreuil pre nekoliko godina.Pominjali su akademski duh koji se gubi. Profesorovu situaciju da je '68. otišao u vojsku gde je odbrusio nekom oficiru. Pominjali su da je profesor zaslužan što su alžirski studenti dolazili u Francusku. Pominjali su da profesor voli Italiju – da joj je posvetio pola života. Pitala sam Manuelu, zašto Francuzi uvek govore o Italiji kao da je operska diva? Opraštanje, oproštaj, opelo. Kraj jednog univerzitetskog života jeste smrt. Akademski život je luk sa jasnim krajem. Profesor je zapisivao u sveščicu. Poneki ljudi su uživali u sopstevnim rečima, bilo je smeha. Postepeno se u sobu uvlačila tuga. Sa druge strane zida, grupa studenata je brbljala uz cigretu, kikotali se.


Trčali smo u legendarni Bâtiment C da uzmemo termose sa kafom, koje je Gospođa T. trebalo da ostavi  birou 335. Kad smo stigli termosi su čekali, a u treći su se slivale poslednje kapljice kafe. To je bila čarolija. Ljudi su govorili, profesor je bio dobroćudan. Na kraju nam se obratio. Prisećao se, dao nam je amanet. I onda smo zapevali "Que reste-t-il" sa novim stihovima posvećenim profesoru.  Pevali smo punim glasom, falširali, bilo nas stid. Njegovoj italijanskoj koleginici su potekle suze, profesor nas je svakog ponaosob zagrlio i poljubio. Da, bio je to pogreb.

Na kraju u zlatnim paketima bile su dve knjige velikog formata:  Umetnost Firence forz vekove i sve slike Turnera. Jedan čovek, koji je ceo život pisao o vremenu i muzici, o zvuku i slušanju je ispraćen prema svom kraju sa knjigama o slikama. Slike uvek pobede. Slike su za druge.  Muzika ostaje kao prisećanje, kao ceremonijalni provodnik, kao oblutak tuge: Un souvenir qui me poursuit sans cesse.

Place Saint-Georges

Trg, mali kružni tok, pod imenom Place Saint-Georges se nalazi u 9. arondismanu, već kada se šetač dobrano popne uz brdo. Njime dominiraju dve divne kuće – izgrađene negde polovinom XIX veka. U jednoj od njih je stanovao Adolphe Thiers, istoričar francuske revolucije, predsednik druge Republike i neprijatelj Pariske komune. Kuću su uništili za vreme sukoba u komuni, pa je stvari iz nje spašavao Courbet, koji je nedaleko stanovao, pa su ponovo izgradili kuću. Iza kuće je sada bašta koja je pretvorena u mali park. Place Saint-Georges je jedno od onih mesta u Parizu koja su i dovoljno sne ruke i dovoljno vidljiva, da izazovu zavist. Danas je najpoznatiji po istoimenom pozorištu koje daje popularne predstave, ako je verovati plakatima. Nasuprot tim lepim lučnim zgradama, ispred svake je ulaz u metro, stoji jedna jednostavnija u kojoj je i kafe Saint-Georges, a iznad stanovi sa velikim prozorima i zavesama, koje pokušavaju da skriju obnažene trbuhe stanova.

Čekala sam jedne večeri tu na Place Saint-Georges, pod sitnom kišom. Čekala sam relativno dugo, ispred te kuće, ispred tog kafea, dok su me noge bolele i leđa, a oči bile zaslepljene svetlima. Posmatrala sam prozor i osvetljenu jelku, zavese koje su otkrivale sam taj prozor, samo tu malu girlandu veselja. Pod sitnom kišom, na trgu Sen-Žorž, ostali su tragovi mojih stopala. Kao ljubavnk koji čeka znak, kuglicu s jelke, mali pokret zavese, dušu. Bila je to sitna pesma, početak nenapisane melodije, u večeri kada se Pariz učini kao da je jedini grad u kome se takve pesme pišu i kome se takve pesme upućuju.

Bohèmes

Kad sam izašla iz metroa, na tek pokvašeni pločnik, posle kiše, zastala sam kao što to često činim. To je za mene vrlo uobičajen gest, gotovo banalan, da stanem i da se osvrnem oko sebe, kao da se privikavam na širinu i ljude.
Tog jutra odlučila sam da pogledam izložbu u Grand Palais, i krenula sam u red za one koji mogu da uđu preko reda. Ta paradoksalna, parisko-francuska, patološka ljubav prema redovima je jedna od onih stvari koje počinju da odomaćuju život jednog grada, kao putokazi opstanka. Zna se da će red radi čekanja reda, iskrsnuti uvek i svuda, da je on oznaka bilo kog predvorja. Stala sam u “red za one koji ne čekaju red” koji je bio relativno brz i efikasan, dok su pored mene stali u red, prepoznala sam ih, neki važni pozorišni ljudi iz Zagreba, čija su mi lica bila poznata, ali imena manje. Zabavilo me je što sam stala u brži od tri reda. Izložba koju sam se nameračila da vidim zvala se “Bohèmes”. Radoznala sam bila kako će se otvoriti ovaj imaginarijum koji je ujedno i operski i vizuelni, i literarni i blizak, pomalo domaći.

Bio me je i strah. Odrodila sam se od gledanja izložbi i odlazaka u muzeje. Doživljavala sam to jedino kao ulazak u magični svet u kome treba da otkrijem nešto i da doživim malu, posve sitnu, epifaniju. Prvo se nailazi na dokumentarni film snimljen negde pre drugog svetskog rata – crno-beli, oštećen, u kome Romi-Cigani-Boemi plešu i sviraju. Bez tona, nemo, šireći svoja usta u osmehe, devojčice velikih očiju, zlatni zubi, trepavice. Ulazi se u dugačak hodnik u kome su hronološki ponizane slike od renesansne do kraja XVII veka – raznolike predstave Boema, tih pridošlica na Zapad, tih prognanika sa mitskog Levanta, tih pratilaca tamnih Marija na magarcima. Tih zabavljača i igrača, sa turbanima, lepim ženama, enigmatičnim osmesima, koji vrlo brzo postaju secikese, čarobnice i ekonomi proricanja i sudbine.
Iz zvučnika – u akmuzatikonu izložbe – smenjivale su se numere sa, već pripremljenog CD koji će se moći kupiti u muzejskoj prodavnici: ciganske pesme iz cele Evrope, onakve kakave ih znamo, od flamenka do tuge Balkana. Na određeni način, ova muzika mi se u prvi trenutak učinila neprimerenom i nametnutom, ali sa druge strane, to je bio jedini trag jezika, jedina ne-nema pojava u ovom prostoru.

U drugoj sobi slike su postale drugačije, status se promenio govorili su tekstovi pored slika, Ciganke su postale još lepše, mnogo manje čedne, postale su zavodnice, himere, njihove su grudi počele polako da ispadaju iz haljina. U tom polaganom prolazu zapazila sam tri slike, koje posle nisam mogla da nađem nigde izdvojene, osim da kupim katalog izložbe koji je bio težak kao kamen za kupus. To su tri slike mađarskog realizma, od kojih je jedna, pod imenom – Seoska sudnica – obasjala moj prostor, poput sunca pred neveru. Relistična žanr slika, mala oslikana scena, poput onih Rjepinovih, puna figura, pokazuje Ciganina sa slomljenom violinom koji je došao da se žali na nekog seoskog siledžiju i đilkoša, lokalnom sudiji u nekoj zabiti panonske puste. Sudija sedi za stolom, i u poluokretu gleda tog nesrećnog muzičara i okupljene muškarce, koji se krevlje i prisustvuju, te ostrašćene svedoke koji se naslađuju kavgom. A leto je, vidi se, žega i tragovi znoja i razdrljenih prsa. Sudijin izgled je pomalo skriven u tom poluokretu, ali ne čini se nevinapce, on nije starozavetni Solomon koji će udeliti pravdu, već mali činovnik koji će pokleknuti, možemo pretpostaviti i sam pakosti “stoke sitnog zuba”.

Posle ove slike i njena još dva pratioca – koja iskaču od svega ostalog – barem po realizmu i osećajnosti prikaza ciganske sudbine, ulazi se u malo predvorje pred velike stepenie, u kome se dešava nagla transformacija iz prašine puste u sublimni svet boema – pariske kozerije i umetnika. Penjući se stepenicama nailazi se na stub za afiše, prelepljen svim onim plakatima za Karmen, a iz zvučnika počinje da se čuje muzika operska – Bizeova, Pučinijeva – koja iritira i grebe, posle svih onih raspuklih glasova. Taj drugi deo izložbe je mnogo manje zanimljiv i mnogo više predvidljiv od onog donjeg. To je svet apsinta i poezije. Odjednom veliki portret Franca Lista, a pored njega objašenje da je on uveo ciganski žanr u muziku, iako je List bio pre lutalica, čovek bez doma, apatrid, uvek u traganju. Zanimljivo za studente muzikologije, za ljubitelje opere – celi Mugerov roman po kome su nastali Pučnijevi Boemi, crteži Daumier-a, smešni, autoironični.
I onda oltarska soba za Verlaine-a i Rimbaud-a. Njihove fotografije, međusobni crteži, pokoje pismo i ni jedan pomen da su bili ljubavnici. Čuvena slika, oni sede sasvim u dnu za stolom. Ni jedan pomen da su umirali jedno za drugim, da su pucali jedno na drugo. I onda kafe, Monmartr, Crna mačka. Jedan razred koji je seo za stolove i kojima je revnosno, profesor, objašnjavao istoriju boemije, dok oni kuckaju texto. Romi su potpuno nestali, utopili se u pariski megalopolis. I onda red slika, Ciganskih hronika Ota Milera, koje vode pravo do otvaraje izložbe “Degenrisana umetnost”, jednog teksta o tome koliko je Roma stradalo u koncentracionim logorima i pravac u muzejsku prodavnicu. Opsa!

 A gde su trubači? Gde je Kusturica? Pita se balkanski posetilac. Gde su oni Romi koje danas deportuju iz Francuske? Pita se osvešćeni Francuz. A gde su boemi danas? Gde su oni koji se opiru društvu? Pita se mladi levičar. Gde su Romi koje prebijaju po Evropi, koje šutiraj po ulici? Pita se aktivista. Gde su oni svirači i prosjaci bez kojih nema grada, pita se šetač. A gde je taj Montmartre, Moulin Rouge, kažu još rade? Ako možete da mi pokažete na karti, hvala vam, pita se turista.