Drugarica R. sa Novog Zelanda je pristigla ponovo u Pariz. Eto, nas dve u istrzivanju gradskih formacija. Povod je bio mundan - sta mi je sve potrebno za novozelandjansku vizu, jer sam pozvana na njeno vencanje u martu. Htela sam da vidim da li je to izvodljivo ne bi li konacno odlucila ide li mi se preko 7 brda i 7 gora na taj kraj sveta - za koji svi kazu da najlepse mesto na zemji - ili ne. Podseti me to na onu montenegro pricu o zemlji koju je bog ostavio za sebe. Sve u svemu cini se da se do Novog Zelanda moze doci i sto se viznog rezima tice. Kada smo usle u ambasadu u srcu XVI arondismana R. je uspela da naravi situaciju - inace postoje poznata po svojim blesavim komunikatroskim sposobnostima.

R: Hi, how are you doing,
This is my friend Ksenija from Serbia,
You know, since we are getting married in March,
what she's needing for visa.

(sve je to receno sa tim mekanim kiwi naglaskom, i to tipu koji je od nekuda zna)

Tip je zacudjeno pogledao, a bogami i ja - i rece joj - R. to su neke novine u tvom zivotu. Ah, ne zenim se ja sa R. vec dolazim na svadbu, ti blesavi sluzbeniku, rekoh ja na svom engleskom. I onda mi je uz jedno ha ha ukazao na formulare i pitao me ozbiljno koliko ja to hocu da ostanem u NZ - 2 nedelje, rekoh ja, sa ostalim Frenchees.

Kada sam procitala formular shvatila sam odakle ta konsternacija - pa ako je verovati forumlaru za vizu NZ su naj PC zemlja na svetu. Tu su pitanja kao na primer: Da li se indentifikujete sa nekom etnickom grupom i ako da objasnite? Ili da li zivite u pravoj i stabilnoj vezi i objasnite ako ne? Odnosno, u NZ se moze uci i putem necega sto se zove kulturalno aranzirani brak. Eh, kakava zemlja.

Posle smo isle da nadjemo Balzakovu kucu. To je isto u XVI - tamo gde je nekada bilo selo Passy...Zatvorena, naravno. Taj kraj je danas bogataski i neprivlacan.

Zatim Bon Marché - neko bi rekao idemo stopama finih dama koje novce imaju - tamo je prodajna izlozba mode i dizajna Tokija. Mislila sam mozda ima neka majca, kako bih bila branché, a da ne kosta ko oci iz glave. Kada ne lezi vraze - ukoliko hoces pravi japanski T shirt, onda plati 100 eura...a opet, svi znamo sve se to pravi u Kini.

I tako nista od toga - samo hladna voda u baru robne kuce od koje danas imam grlobolju...

Vreme se i dalje menja - univerzitet dezertiran. Ono sto daje nekakav osecaj doma - 8 automobila parkiranih ispred vrata doma u noci - i pokoji diler. Da imamo zapaljene kontejenere, mogla bih da s pravom kazem da se Résidance u povecerju pretvara u geto. No ovako, izgleda da smo jos ipak na koji korak dalje od pravog banlieu-a.

A samo pola sata, metrom i eto, puf, Bon Marché i makaroni Pierra Hermé-a...ça fait du bien...

Evo proslo je vec 10 dana od povratka u Nanterre...

Vreme je kristalno hladnjikavo, univerzitet je blago nepokretan - iako su od juce poceli upisi. Postoji jedno zlatno pravilo u Francuskoj - sto se tice administracije (a i u opste) nista neloj raditi prvog dana: u nedelji, posle praznika, po otvaranju. Naicices na haos. Zbog toga po pravilu izbegavam da bilo sta administrativno radim u ponedeljak - jer znam vraticu se i u utorak i u sredu.

Utorak je dobar dan, a cetvrtak najbolji. Petak u svakom slucaju izbegavati - sledi vikend.

Juce sam se setala po Parizu sa dobrom prijateljicom koju nisam videla vec duze vreme. Intimne price. Malo umetnosti - sto manje to bolje.

U svakom slucaju su mi pravili problem - prvi put! - da udjem na moju inace apsolutno zvanicnu press karticu u jedan muzej. Morala sam da pokazem i atest od mog programa. Da napomenem na accueil je radila Japanka - to je mozda ona kombinacija koja je poseno pogodna za cepidlacenje...Japanka, koja radi na francuskom salteru.

Inace sam otkrila da me Japanci generalno malo pocinju da nerviraju - ovo nije nikakva nacionalisticko-rasisticka izjava, jer mislim da su oni na neki bizarni nacin za ceo svet trans-nacionalni (iako naravno da drze do nekih stvari) - vec cisto kao pojava u svetskim metropolama. Japancu su pojava, fenomen i oblik svestkih metropola. Svi izgledaju isto. Mesta koja oni posecuju su posebno skupa ili posebno sik. Stvari koje oni koriste su posebno cenjene. Pica koja smo pile u restoranu ZenZoo su bila najcudnija moguca, iako sam skoro sigurna da je restoran kineski, ali pretenduje na japanski smek. E to je kombinacija...Pila sam hladni zeleni caj à la mangue u kome su plutale neke cudne jestivo-ljigave kuglice. Vrlo branché - sto ce reci fensi. Opet preporucila bih - osvezavajuce je. Eto i ja sam, bez obzira na jalovi otpor, vec japanizirana...

Moju drugaricu je tu, na izlasku startovao tip. Treba ga opisati: gubi kosu, kasne tridesete, vrlo macho, ali vrlo fensi, dosao je na motoru (to zakljucujem po kacigi) zajedno sa malim deckom od jedno 7 godina, moja pretpostvka da mu je necak, a mose biti sin. Dete vec zna znanje - dakle valjda vec zna da se i njegova slatkoca racuna u "osvajanju". Nije mi se dopalo dete - previse "mudro"; déjà blasé. Bilo je nalik svom starijem partiocu po look-u i nosilo je istu, samo manju kacigu. Dakle, tip je rekao: vous partez déjà? Et vous venez ici souvent?...U taj mali lokal pored stare biblioteke...

...Za mojom prijateljicom na ulicu je izasao njen osmeh..Ah, ti francuski filmovi