Htela bih ovom prilikom da govorim o Filipu Laku-Labartu. Htela bih da kažem kako provodim vreme u gradu, za koji je on svakako bio vezan, ako nikako drugačije onda i svojom smrću. Htela bih da nesto kažem da u Velikoj biblioteci, onoj Miteranovoj nema svih dela Filipa Laku-Labarta, naročito ne onih poslednjih. I da je to čudno. Htela bih da kaže da se opus Laku-Labarta bibliografski deli, u biblioteci, a i po knjižarama, na onaj filozofsko, i na onaj literarni. Filip Laku-Labart je, dakle, bio pisac i filozof. I kao pisac i kao filozof tražio je ono nešto ono nešto s onu stranu izričaja, ono što se ne može iskomunicirati, što propada, što stvara lakunu, cezuru smisla.
Verovatno je najočigledniji način da se govori o Filipu Laku-Labartu, onaj koji polazi, prelazi, dotiče njegovog sadruga, njegovog filozofoskog parnjaka Jean-Luca Nancyija. Ipak, ko je i kakav je bio Laku-Labart – da li se o njemu može govoriti, samostalno, bez ustezanja, bez pozivanja na “intelektulani trio” koji su on i Nansi, u francuskoj savremenoj filozofiji, činili sa Žakom Deridom? Verovatno, teško. Verovatno samo uz pomoć njegovog prijatelja. Tako ću govoriti i ja.
Kada je Laku-Labart preminio, priznajem, bila sam utučena. Napisala sam tada nešto, upravo u velikoj biblioteci, na engleskom, prilično sentimentalno i patetično – nešto o o komunikaciji sa onima koji su izgubljeni jeziku, o komunikaciji sa podzemljem, o tome kako je Laku-Labart tražio one figure koje su bile i sveci i đavoli, i Grci i Okcidentalci.
Otkrila sam tada obskurnog engleskog pesnika Džerarda Menlija Hopkinsa, koga je u Francukoj prevodio Rene des Forets – jednog od onih čudnih izdanaka engleskog mističkog simbolizma, viktorijanske epohe. Jezuita i pesnik, nerealizovani homoseksualac, koji je u poeziji na Velškom jeziku pronašao inspiraciju za svoju slobodnu, akustički repetativnu versifikaciju, često je pisao o brodolomima. Njegova najpoznatija pesma se zove Uništenje Nemačke / The wreck of Detuchland / broda koji je stradao 1875.godine i na kome je poginulo pet franjevačkih duvni, izbeglih iz Nemačke pod teretom vrlo strogih anti-katoličkih zakona. I tu sam našla strofu, koju ću pokušati sada da prevedem, ma koliko trapavo i nedostatno:

Nije iz njegove radosti
Iskočila proživljena teškoća
Niti je na nebesima (i malo ljudi ovo zna)
Zamajac našao udarac teški,
Udarac i teškoća koju zvezde i oluje zadaju,
Kojima se krivica ućutkuje, a srca se ispiraju i tope –
Pa ipak, ona hodi vremenom, kao što plovi rekom
(A ovde verna prelja, priču nevernu tka i maši).
Not out of his bliss
Springs the stress felt
Nor first from heaven (and few knew this)
Swings the stroke dealt –
Stroke and a stress that stars and storms deliver,
That guilt is hushed by, hearts are flushed by and melt –
But it rides times like riding a river
(And here the faithful waver, the faithless fable and miss).

Zašto navodim ovu strofu, čije značenje nije baš lako istrgnuti iz opšteg tona, jedne svečane, sumorne i propovedne pesme o brodolomu, u vezi sa samrću Filipa Laku-Labarta? Zbog toga što mi se čini da je Laku-Labart, kao filozof i kao pisac, kružio oko tog antičko-okcidentalnog spoja, spoja poraženosti i ushićenosti, spojnice onoga “slabijeg”, potisnutijeg i manje vrilinog diskursa. I zato što je, čini mi se, bio očaran onim u jeziku, onim u francuskoj prozodiji, onim u filmu i muzici što je nosilo karakteristiske….faithless fable and miss.
Navešću nekoliko primera. Prvo poslednje reči njegove kratke misaone improvizacije o Pjer Paolu Pazoliniju. On kaže: Ima ih trojica, u tri relgije Evrope, one hesperijske: To su Kafka, Beket i on, Pazolini.
Malo pre toga Laku-Labart navodi: Monk i Dolfi, ali ne Koltrejn, Morandi (Giorgio), Bram van Velde, a ne Kandinski…Ne duhovnosti u umetnosti.
Da pojasnim: kada Filip Laku-Labart govori duhovnosti, on misli na ono što je sentimentalni udeo udivljenosti – o onome što manje-više kolokvijalno zovemo sublimnim. Tako teče i njegova kritika Vagnera. Dolazeći do Šenberga i Mojsija i Arona, do nemogućnosti donosa reči i zvuka, do ostavljanja dela nezavršenim, promašenim, nedostatnim. Kada govori o Pazoliniju – Laku govori o čoveku koji je čovek zemlje, seljak – ateista, u smislu onog kome je uskraćen Bog, koji čini i koji čin razume kao enigmu cezure, a činje za njega naravno, grace sans merci, ono što je lišeno svega onostranog osim samog sebe i svog mesta, svoje prirode.
Ili na drugom mestu – u svojoj zbirci kratkih literarnih tekstova pod nazivom Fraza Laku-Labart kaže:
…to je prostor bez smisla, lišen u nejčešće bilo kakvog sadržaja, tek organizovana u rečio, jedna fraza.
…ja ne mogu niša da zna o njoj, na pozitivan način. Ona, fraza, je drugačije modelirana – nalik tužbalici, jubliaciji, teškoći, energiji, umoru. Obožavanju takođe…ona je staro nerazumljivo mrmljanje koje su skandirale generacije…
Ako u u njoj u čujem dikciju, muziku – to je zbog te fraze, u beskrajnom iščekivanju, svoga propadanje i svoga zatvaranja…
Ili u svojo poslednjem literarnoj zbirci pod nazivom Alegorija, u tom kratkom eseju-noveli Alegrija (teško je dati tačan naziv tim kratkim, improvizacionim formama koje Laku-Labart piše, možda je najbolja francuska reč recit) on govori o glasu pevačice koja je umrla. Evo poslednjih reči: …isti glas nije prestajao da peva, o onome što dolazi, čak i ako je, mrmljajući gotovo nečujno, ona pevala o samo o sopstevnom završetku i kraju koji je sve bliži, jer se zna, u pokretu koji prave usta kako bi se otvorila, izmežu daha i njegovog pomanjkanja….provalija je beskrajna, ako bismo bili precizni…ona ne prestaje da nestaje.
Laku-Labart je, i sada ću se pozvati na Nansija, mislio literaturu kao oralnu, a poeziju kao misaonu, kao svojstvo misli. Na kraju, kaže Nansi, oralnost jeste ono mišljeno, a traganje za mestom cezure, za mestom, možemo reći i obrnuto, početka, započinjanja jeste karakteristični prostor mimezisa, kao scene defiguracije.
Uvek negativitet, uvek obrnuta slika, uvek mogućnost zaokreta – to je fraza Filipa Laku-Labarta. To je taj čin, tkanja priče i promišvanja, muzičkog sleda reči i ostavljanja smisla, za sobom.
Sve to vodi ka onome što Nansi kod svog prijatelja prepoznaje kao vokalnost njegove filozofske i literarne misli. Kao dupli onotološki mimezis reči. Muzika/zvuk ima prvenstvo, ali literatura u stvari, ne potvrđuje to prvenstvo govreći o njemu, već imitira nemogućnost imitiranja primarne vokalnosti (vokalnost majke i tišine smrti između kojih živi subjekt), težeći ka njoj i znajući da će je uvek promašiti, da neće stići do zatvaranja - jer je taj povratak, uvek već suspendovan.
Za Laku-Labarta, dakle, taj proces autokonstitucije, taj proces auto-mimezisa je uvek oralan i super-sonoran, kako kaže Nansi. Jer ne zaboravimo, kada slušamo, kada koristimo sluh, mi primarno slušamo zvuk samog sebe. Proces slušanja je mesto, čin, primarne autokonstitucije.
I otud dolazi čudesna “enigma” filozofske i literarne misli Laku-Labarta – ono što bi se moglo nazvati karakterističnim za njegov rad kao pisca i filozofa. To je etička anarhičnost, moralno ne pristajanje na ono što je završeno, konačno, puno smisla, na ono što je pismeno, na ono što je retorično. Za njega je ta punoća, ta transaprentnost, ta “spritualnost”, to odricanje od zemlje, od glasa, od čak seljačke jurodivosti, ta finoća, intelektualnost, bila jednaka nasilju. I to onome najpogubnijem i najkatklizmičnijem.
Laku-Labart, nije prisato na estetizovanje umetnosti, na apolitički prosede nekakvog otvorenog dela, na apolitičku valorizacaiju nekakvog velikog, sveobuhvatnog dela tipa gesamkunstwerka, na neuviđanje sramnog karaktera spostvene autokonstitucije, kroz prostor fiksnih figura i fiksnih očekivanja zajednice.
Laku-Labart je, stoga, bio figura filozofa-pisca, čini mi se, bez pretencija da se bude filozofom ili piscem, što je retkost. Ta ganutost pred nemogućnošću, ali i pred lepotom te nemogućnosti, pred onim što nam beži, jeste za Laku-Labarta radost. I tu radost, lišenu sublimnog i strašnog (iako je to radost svesna svog porekla), on je ponudio, skromno, drugima. Kroz te polu-intimne literarne crtice-svedočanstva, improviazije na ivici poezije i igranja sa rečima.
Zbog toga je, spontano, na vest da je Filip Laku-Labart umro – u mom unutrašnjem sluhu, zapevala, melodija prve numere sa albuma Hazoni Frenka Londona, čiji je naziv Sanktifikacija…u toj numeri kantor peva ne hebrejskom, reči koje ne znam, i čije značenje sam odlučila i da ne saznam. To je moja posmrtna muzika za Filipa Laku-Labarta…to je bio jedan čin slušanja i mišljenja o drugome, čin približavanje drugome kroz sebe, čin bola, ali i čin pomirenja (radosnog) sa nezavršenim zatvarnjem jednog života, koji je povratak u nedeterminisanost, u ono što Laku-Labart zapisuje: …drevni teatar…u kome će iscrpljeno telo pronaći čudan san, odmor bez kraja…

Retki su trenuci, za bilo kog muzičkog kritičara, kada se poklope događaj i muzički uspela realizacija. Ovako bih moga ukratko i nadasve vrlo apstraktno opišem koncert koji su Sting, jedna od najvećih svetskih pop zvezda i lautista-inovator Edin Karamazov, poreklom iz Bosne, održali u najpoznatijoj pariskoj koncertnoj dvorani, sali Plejel, u nedelju uveče. Kada kažem događaj, mislim na onaj poseban trenutak, na važan momenat u toku jedne muzičke (ili bilo koje druge) sezone, kada su svi elementi koji čine uspešno izvođenje – a oni ne pripadaju samo estetičkoj ravni, na skladan način zastupljeni i odrađeni.
Za uspeh Stingovog nastupa u Parizu, sa repertoarom sastavljenim od pesama Džona Daulenda i njegovih savremenika, dakle u izvođenju muzike koju volimo da nazivamo “ranom”, bio je zaslužan i njegov produkcijski tim, i štimung u renoviranoj sali Plejel, i izuzetno raumevanje između dva muzičara, kao i postojanje jasnog, preglednog i efektnog scenarija koncerta. Ovaj efektni scenario koncerta nije nešto što se tako često viđa na koncertnim podijumima u svetu takozvane “klasične muzike”. Često se smatra da su muzičke veze i korespodencije, proučavanje opusa određenog kompozitora, lične predilekcije ili pak, potreba za pokazivanjem sopstevnog umeća, dovoljni razlog za postavljanje jednog dobrog koncertnog programa. Ne očekuje se da dela slede narativnu logiku koja je izvanmuzička, odnosno da se izveden kompozicije mogu staviti u vezu sa kontekstom vremena u kojima su nastala ili sa biografskim podacima o kompozitoru. Bolje je reći, ne samo da se ne očekuje, već bi se ovakav postupak smatrao naivnim i didaktičkim, što nisu kvaliteti koji krase “velika izvođenja” u domenu klasične muzike. Pa, ipak, izvođačka praksa poslednjih decenija baš u domenu rane muzike u mnogome je promenila ovakav “ekskluzivistički” stav prema koncertu – iako i tu je koncept, često, ukoliko niste poznavalac i ljubitelj rane muzike, teško na prvi pogled sagledati i doživeti.
Sting dolazi iz druge muzičke tradicije i kao jedna od najvećih zvezda pop muzike današnjice, nema pretenzije da se pretvara da je veliki poznavalac renesansne muzike. Ono što Sting investira u koncert jeste pre svega samu svoju pop personu, svoj singularni glas, ono što se na engleskom zove signature voice, i svoje neosporno muzičko umeće i muzikalnost. Sting je da podsetim u pripremi albuma Pesme iz lavirinta koji je zajedno sa Edinom Karamazovim ostvario za čuveno diskografsku kuću Dojče Gramofon, prošao kroz rigorozno proučavanje i učenje renesanse vokalne tehnike, kao i kroz obuku u sviranju laute.
Vratimo se samom koncertu. Na koji način su Sting i Edin Karamazov (čiji je ovo u stvari projekat) uspeli da modernizuju, približe, ako hoćete i glamurizuju, pesme engelske renesansne, zadržavajući pri tom dovoljno poštovanja i dobrog ukusa, kako se cela manifestacija ne bi pretovrila u kič teatralizaciju? Pomenula sam scenario koji je pratio inače vrlo preglednu strukturu samog kompakt disk izdanja: scenario koji se sastojao iz čitanja delova pisma koje je Daulend 1695. godine napisao Lordu Volsingamu, šefu kraljičinog kabineta i najmoćnijem čoveku u zemlji posle kraljice, upravnikom složene mreže špijuna i unutrašnje bezbednosti, kao odgovor na izostajanje njegove promocije na mesto kraljevskog kapelnika, kao i iz jezgrovitih opisa Daulendovog egzila iz Engleske, gde nije mogao da ostane iz religioznih, ali pre svega iz profesionalno-finansijskih razloga. Melanholija egzila, mesto muzičara u turbulentom dobu verskih sukoba i uspostavljanja novih odnosa moći, strah od podkazivanja, potreba za širenjem informacija, i istovremeno, stvaranje muzike, koja u svojoj melodijskoj jednostvanosti vezana za marginu renesansne produkcije, za Engelsku u kojoj se mešaju popularna melodičnosti i zahtevi učene muzike. To je ukratko naracija o Daulendu koju su Sting i Karamazov izuzetno uspešno prizvali u svest slušaocima.
Ove narativne ulomke, pratile su poznate melodije iz Daulendovog opusa kao što su uvodna numera Tecite moje suze (Flow my tears) ili završna U tami ostavite me da živim (In darkness let me dwell), iz poznatog ciklusa Lachrimae, između kojih su stavljene Daulendove svetovno-ljubavni madrigali i pesme uz lautu, kao i pesma Roberta Džonsona Da li ste videli beli ljiljan u cvatu (Have you seen the bright lily grow) na tekst Daulendovog savremenika, pisca Bena Džonsona. Instrumnetalni deo koncerta je bio oličen u lautističkom preludijumu, kao što je to često bila praksa i u renesansno doba. Edin Karamazov je izveo svoju transkripciju Bahove Tokate i fuge u de-molu, kao i sopstvenu Fantaziju na Daulendove motive, na samom početku večeri. U središnjem delu koncerta, Stingu se pridružio u londonski voklani ansambl Stile antiko koji ga je pratio u izvođenju Dulendovih madrigala. Ovo je bio efektan predah, sa vrlo umesnim aranžmanima polifonog renesansnog parta.
Podarivši renesansnom Daulendu ruho savremenosti, odnosno pokazavši da je pesma, “song”, uvek i bila na neki način “pop kategorija”, Sting je pokazao da je za današnjeg slušaoca vrlo važno da se vežu za “prepoznatljivi glas”, za glas koji stoji u unutrašnjem uhu svakog slušaoca. Stoga je očekivanje od koncerta bilo veće nego kada se čuje glas koji se prvi put tada upoznaje. I stoga je uspeh ovog koncert još i značajniji. Jer to nije bio samo tour de force Stinga kao izvođača renesansnog repertoara, već i momenat u kome se brišu granice između muzičih svetova, muzičkih pravaca, i kome se uistinu, muzika ranijih epoha uvršćuje u savremeni repertoar bez zadrške. Ono što je takođe bilo izuzetno jesu i tri bisa – svaki na svoj način potvrđujući da je razmena između muzika moguća i potrebna, naročito danas u doba digitalnog zvuka. Sting je naime izveo dva svoja hita Hodajući po zlatnim poljima (Walking in the fields of gold) i Poruka u boci (Message in the bottle) uz pratnju laute, čime je karakteristični zvuk engleskog popa doveden u neposrednu vezu sa svojim istorijskim prethodnicima. Tu je bilo mesta i za možda manje efektni, čuveni bluz Pakleni psi na mom tragu (Hellhounds on my trail) danas poznatijeg Roberta Džonsona, delta bluz muzičara. U svakom od bisova, kao i prethodnim intepretacijama Daulenda Sting je podsetio publiku u sali zašto je jedna od najvećih pop zvezda – u pitanju je jedna izuzetna muzikalnost, uho za dobro postavljenju frazu, za značenje tekstualnog segmenta, povezani sa uzdražnim, ali vrlo sigurnim šoumenskim scenskim nastupom.
Koncert Stinga i Edina Karamazova je bio izuzetan događaj u inače prilično uštogljenoj sezoni francuske prestnice, kao i jedan od najboljih koncerata, na kome sam, kao muzički kritičar, prisustvovala. Bilo je da ponovim još jednom dovoljno harizme, dovoljno muzičke spretnosti, dovoljno inteligentnog izbora, dovoljno osećaja, dovoljno umeća i dovoljno radosti muziciranja, kako bi se to veče upamtilo jednostavno kao poseban, singularan događaj.

Antonio Negri je juče u prostorijama knjižare Compagnie, u rue des Ecoles, u Parizu, predstavio svoju novu knjigu Global – Borbe i biomoć u času mondijalizacije: primer Latinske Amerike, koju je napisao zajedno sa Đuzepom Kokijem (Gioseppe Cocchi), svojim starim saborcem.
Ono što je interesnatno bilo na predstavljanju knjige jeste to da je u publici bilo puno “mladog sveta”. Čini se da je publika bila uglavnom sastavljena od pariških italijana, što studentana, što starih prognanika, mlađih levičara i nekolicine južnoameričkih aktivista, kao i jednog broja Negrijevih poklonika i ispisnika. Dakle, kako sada izgleda maestro cattivo. Pa, još uvek je lep. Odnosno, barba Toni je sedokos, ali sa puno kose, lepog držanja, umerenog stomaka, uspravan, ali pomalo fizički indebolito, što pridodaje sveukupnom šarmu. Pored toga, treba reći, u stilu trač rubrike, da sasvim dobro nosi svoje italijanske plave košulje, sive džempere, kvalitetne crne jakne, i neizbežne etničke narukvice, od tkanice, napravljene, možda, upravo u Južnoj Amerci. Ovaj stil starog revolucionara jako dobro pristaje Negriju. Kada govori o svojim ko-autorima Negri ih indeksira kao vieux comarades – dakle, koristeći tu starinsku, revolucionarnu denominaciju za saborca, sadruga, istomišljenika. Možda treba razmisliti zašto ne koristi reč prijatelj – za one ljude sa kojima piše knjige, zašto ne spominje direktno ime Majkla Harta kada govori o Imperiji, već koristi “kraljevsko mi” ili bolje “revolucionarno mi”, možda…No, sve su to sitne stvari u poređenju sa Negrijevim stilom predstavljanja, sa njegovim načinom predavanja. Negri ima tu izuzetnu moć da zarobi publiku – da nekoliko minuta ona bude potpuno njegova, potčinjena njegovom gestu i usmerenju. To proizilazi iz jedne jednostavne, ali vrlo efikasne strategije – iz strategije podignutog glasa. Iz vrlo mirnog govora, sleda jednostavnih rečenica i preslagavanja koncepata, odjednom se naglo prelazi u uzbuđeni, povišeni tonus- u retoriku podignutog glasa gde se poentira stav, credo, punch line, njegove političke misli i političke filozofije.
Ono što je u knjizi GlobAL izneto jeste analiza i predviđanje mogućih strategija na primeru Luline vlade u Brazilu. Dakle, na koji način je Latinska Amerika odogovorila na unliateralni udar na globalnu Imperiju, koji je načinila Bušova Amerika? Kroz napuštanje nacionalnih programa, stvaranje pankontinentalnih agregacija, kroz odbacivanje proizvodnog izolacionizma. U svakom slučaju, Negri gaji veliku ličnu sipmatiju prema Luli, a donekle i prema Čavezu. Jer Čavez, jeste populista, ali populista koji jedan deo nacionalnog dohotka Venecele, eventualno, u potenciji, može da rasporedi ka “egalitarističkoj” redistribuciji dobara i podržavanju socijalnog programa razvoja zemlje.
Napuštanje nacionalne države kao modela produkcije i razvoja, jeste dobar put, za razliku od Evrope, stare otovorene rane, u Negrijevom diskursu – gde je napravljena interkontinentalna agregacija, samo da bi se, još više učvrstio nacionalni izolacionizam. Drugim rečima, umesto da Francuska ili Italija toliko brinu šta će biti na sledećim nacionalnim izborima, trebalo bi da budu više zainteresovane za događanja u evropskom parlamentu, što nije slučaj.
Akcenat je, dakle, stavljen, na tom pan-nacionalnoj, inter-rasnoj politici koje, više ili manje izravno, sporovode sadašnje južnoameričke zemlje. Na stvaranju u stvari jedne zajednice koja može, donekle, da liči teorijskom modelu mnoštva. Negri primećuje da je rasni trenutak presudan u Latinskoj Americi i da je on važniji nego egalitarizam klasnih odnosa. Njega zanima na koji način je moguće, barem za globalnu produkciju dobara danas, a opet istovremeno se za današnji globalni kapital to čini nemogućim, uhvatit, kaptirati ogromnu kognitivnu, nematerijalnu produkciju južnoameričke urođeničke i izuzetno siromašne populacije. Drugim rečima, kako kaptirati produkciju Amazonije ili favela? Dakle, ovo pitanje velikog potencijala biomoći, jeste nešto što su Negri i Koko, pokušali da trasiraju u svojoj knjizi. Treba napomenuti da Negri biomoć, bio pouvoir koristi u punom fukoovskom smislu, uz pridodavanje jedne emancipatorne i revolucionarne instance.
Negri je objavio da će se sledeća knjiga, nastavak Imperije i Mnoštva, baviti pitanjem Commonwealth-a, odnosno bolje, mreže zajedničkog, koje mnoštvo mora da podeli ne bi li bilo poltički aktivno mnoštvo. Šta je drugim rečima common ground – ono zajedničko toj dinamičnoj mreži singularnosti, koja u sebi sadrži sve prerogative “institucioanlnog delovanja”, po Negriju.
I na kraju – jedan momenat dirljivosti u tom nastupu filozofa-revolucionara, filozofa sa revolucionarni pedigreom, koji ga odvaja od drugih filozofa od knjiga (jedini treći model bi bio Hajdeger ili Fuko, ali o tome drugi put) jeste bila sledeća izjava, provocirana pitanje iz publike: je ne suis pas gauchiste. Je suis un homme d’ordre. Je pense que révolution est quelque chose ordonnée.
To je Negrijev kredo. Da se kroz jasnu analizu dolazi do emancipujuće političke geste. A gesta, ovog filozofa- revolucionara je upravo takva jasna, bespoštedna i obavezujuća u svom pogledu, okrenuta ka onome što treba da se dogodi, bez ustupaka, čak i kada se, više puta u toku predstavljanja knjige poziva na opreznu i suzdržanu analizu. Pred nama je otvorena scena, otovrene karte i naravno otvorena, ali ne zato manje proživljena, borba.