Berlin 1.1.
Nisam do sada bila u Berlinu. Nemačka mi je terra ignota.
Berlin je podeljen na dela dva, iako više nije. U delu drugom, istočnom, bukvalno je Konjarnik, a odmah iza ćoška Novi Beograd (to jest NBG kroz jedno deceniju kada neko pokuša da ga uradi i učini najbolje što može – presvuče zgrade i udari iste prozore i zabrani da svako kači svoj erkondišn i satelistku antenu). U delu prvom, zapadnom, neki je amalgam između svih centralnoevropskih gradova. A često su ta dva dela jedan do drugoga. Sa dodacima trećeg, globalnog grada koji liči na svaki drugi.
Tako na primer jedan mali klaster. Sa desne strane, Brandeburška kapija, ispred životinjski park, a sa leve spomenik holokaustu. Moćan, sivi, granitan, potresan, anksiozan. Ipak sa čitave jedne strane tog spomenika je red kafića i zalogajnica brze hrane poput Dunkin donuts, a odmah iza i kuća koja je kao preslikana iz arsenala stambene arhitekture 90ih na našem prostoru. Čudan kontrast i koji čini da se zapitate: da li je taj spomenik zasmetao parkingu? Podsetilo me, donekle, na to da Jevrejska opština u Zagrebu opstojava jedan takav centralno-gradski parskig, betonirani, između zgrada. A kada bi na njemu bio podignut spomenik? Prepetuum mobile...
Sam prostor ispred Brandeburške kapije, duž Unter der Linden, je za mene podjendako čudan. Kako sam stupila u njega misli su mi pohrlile na trg Svetog Petra. Priznaću nema mnogo veza izmeđuta dva mesta. Osim jednog. Trg Svetog Petra je verovatno najspekatularniji mis-en-scene koji sam do sada videla i u kojem sam bila. Sedela čak, imala i napad panike, pa posle napad ushićenja (rekla bih bilo je to religiozno iskustvo). Prostor iz Branderbuške kapije ima sličnu «scenografsku» vrednost. Samo što je siv i težak, gotovo kao kulisa za kakav postapokaliptični film ili ozbiljnu dramu. Uopšte, ta ulica i muzejsko ostrvo -četvrt izgledaju poput video igrice. U kojoj ja gradim grad, pa se odlučim da poređam sve muzeje jedan do drugog i da na kraju vizure postavim kapiju sa najvažnijim ambasadama i institucijama oko nje. Svaka zgrada treba da bude zadovoljavajućeg, četvrtastog obrasca. I da teško sedi na zemlji.
Ali to je zvanični Berlin.
Većina ljudi uživa u ovom nezavničnom. U onom boemskom. U onom eklektičnom. U kome se nalaze mali restorani. I ulice popoločane kamenom. Ispod drveća. Trošan i pohaban, ali sasvim šik.
Čini se da je ljudima lako u tom Berlinu. Da su komunikacije neposrednije nego drugde na severu. Istovremeno dopada im se uzdržanost, jednostavnost prostora, nošalancija. No, to nije elegantan prostor, ali ima šmeka i ima neku vrcavost.
Kada sam došla odmah sam iz taksija uskočila u zajedničko slušanje radiofonskog dela. Svi su sedeli na zemlji 54 minuta i slušali. Mirno, bez migoljenja. Zvuci su dopirali sa 4 zvučnika, ceo akustički prostor je bio zapremnjen. Delo je bilo odlično, malo predugo u sredini, kao da pokušava sve da pokrije. Ali duhovito. O konverzacijama.
Prijatelji su dragi u Berlinu. Neki imaju iskustvo u slušanju Radiodrama. Neki imaju 2 predškolska đavolka. I odlično kuvaju. Primer: salata od razne vrste zelenih izdanaka i flambirani kozji sir, mladi tipa chevre. Potom, supa od piletine sa rezancima od palačinki. Glavno jelo poulet au citron. I na kraju panakota, stvarno izuzetna sa sosom od jagoda. Drugi pak dobro kuvaju kafu, i još bolje kuvaju čaj. I generalno su jako brižni. Zanimljiv, i baš kratak bejaše taj susret sa gradom na B, i sa njegovim sličnostima.