Odgledala dva dokumentarna filma Aleksandra Sokurova - sonata za violu:sostakovic (1981) i sovjetska elegija (1989/90).
U oba dela, iako ih deli gotovo deset godina, nalazimo na prepoznatljivu atmosferu - velike politicke figure i usamljeni ljudi, odredjeni (gotovo) poslednji dani ili dani preloma.

Sostakovic se tako pojavljuje kao dvostruka figura – i po tome on je vrlo slican onim istorijskim licnostima koje Sokurov proucava u svojim filmovima. Sostakovic je istovremeno i svarseni produkt svojetske umetnosti, odnosno svojetstki umetnik-kompozitor par excellence i usamljena, svojevoljno izolovana figura, genija-kompozitora. Kao takav Sostakovic je figura izuzetne moci – nad onima koje uci i nad onima koji ga izvode, ali i nad celokupnom muzikom sovjetskog rezima.
Mogla bih reci, ukoliko se pozovem na Fukoa, da Sostakovic jeste najveci autor rusko-svojetske muzike XX veka zbog toga sto je on stvaralac koji je sa jedne strane lisen svoje suverene snage (genija individualca) putem zamrsene preraspodele moci koja ga orkuzuje i lisava slobode, a da je sa druge on upravo jedan od onih koji vrlo dobro “razume” preraspodelu moci unutar rezima (koji ga slobode izraza lisava) i koristi je u svoju korist. Kao takav Sostakovic je pre svega izolovana figura – koja stoji sa strane svih dogadjanja, covek koji ne voli da objasanjava svoju muziku, “cisti kompozitor”.

Sokurov ovo poentira snimkom razgovora izmedju Sostakovica i Ojstraha – posle premijere Violonskog koncerta koga je Ojstrah premijerno izveo, a kome zbog bolesti Sostakovic nije prisustvovao, vec je cuo snimak - u kome violiniste trazi misljenje i u kranjoj liniji dopustenje autora za ono sto je “interpretacija” izvodjaca. Ovim kratkim razgovorom zavrsava se film – i u njemu smo vrlo jasno transportovani u svet “uha kompozitora” koji kako sam kaze komponuje puno i brzo i koji pored kritickog odnosa prema svojim delima – u stvari ih, osim nekih izuzetaka, sve voli. Tek tih poslednjih godina zivota, Sostakovic u stvari postaje, aposolutno “usamljena” figura umetnika stvorena njegovim nespretnim i politikantskim iskljucenjem iz “zvanicne” muzike zdanovljevske epohe. Dakle, kritikovan sa stanovnista rezimske umetnosti Sostakovic postaje umetnik koji je autonoman, jedinstven i najveci. Jer pre toga, i to Sokurov, dobro primecuje stavljajuci Sostakoviceve simfonije kao pratnju velikim paradama koje je organizovao Zdanov – jeste bio jedan sasvim dolican rezimski kompozitor.

Njegova muzika jeste ukoliko se bolje pogleda sastavljena od onog osobenog amalgama (koga u drugom kontekstu pronalazimo i kod Malera) koji spaja banalno, bucno (sasvim pucko u izrazu) i nesto sto bi se moglo detektovati kao muziko-sublimno (izvedeno iz romanticarskog arsenala). I tako Sostakovic posle Staljinove smrti – dozivljava rehabilitaciju i kultni status – kao jedini kompozitor posle Prokofjeva (koji je interesnatno umro na isti dan kada i Staljin) koji ima cast da se nazove najvecim sovjetskim kompozitorom.

Inetersantno je i poredjenjen dva snimka finala V simfonije – jedno u verziji Mravinskog, a druga u verziji Bernstina. Sa jedne strane sotji realtivno sporo, dostojanstveno i gotovo tragicno finale simfonije u izvodjenju aposlutno ozbiljnog Mravinskog (cije lice ne menja izraz), a drugo je jako ubrzano, glamurozno, i krajnje optimisiticno finale Lenija Berstina (sve sa njegovom karteristicnom gestakulacijom i mimikom). Ovaj Bernstinov koncert jeste momenat kada Sostakovic, prevazilazi status sovjetskog kompozitora, i postaje svestki kompozitor, koji i danas zaprema veliki deo svetskog repertoara - jer malo koji kompoztitor XX veka je napisao toliko hijerarhijski velikih dela kao sto su simfonije i kvarteti. Na taj nacin, ovaj sovjetski kompozitor, za jedne predstavnik zapadnog formalizma, postaje spasitelj “zapadne” muzike od njene “dezintegracije” olicene u postupcima evropske i americke avangarde. Umetnost je tako spasena na mestu na kome je trebalo da bude prevazidjena – mirna, nemusta i nedokuciva figura Sostakovica o tome govori.

U dokumentarnom filmu Sovjetska elegija Sokurov jukstaponira svet raspadajucih nadgrobinih spoemnika, velikih izgradnja blokova zgrada, izmedju kojih nice novo groblje i pogleda na Borisa Jeljcina, koga prati od njegove kancelarije do kuce. Tu je i krakta biografksa crtica o ovom politicaru, mozda poslednjem od pravog “sovjetskog” kova. Tu je i glalerija sovjetskih lidera od Lenjina do Gorbacova. I tu je, cutljivi i namrgodjeni Jeljcin posmatra Gorbacovljev govor na televiziji (pretpostavljamo da je mozda u pitanju prediznorna kampanja), a zatim u poslednjih desetak minuta gledamo Jeljcina kako sedi za kuhinjskim stolom i cuti. Elegija cutanja i kraja.