Foucault
Predavanja
Collège de France
1973

Psihijatrijska moć

7.11.1973.

Serija predavanja koja je Fuko održao u akademskoj 1973/74 godini na Collège de France započinje ovom bajkovitom scenom: “Želeo bih da prihvatilišta budu sagrađena u posvećenim šumama, na usamljenim i vrletnim mestima, daleko od uskovitalnih svetskih događaja, kao Veliki kartezijanski manastir, itd....Romantično ovde pristaje, pa sam više puta pomislio da smo mogli iskoristiti stare zamkove straga oslonjene na pećine koje probijaju brežuljak od jednog kraja do drugoga, vodeći u dolinu[...]Fantazmagorije uz pomoć fizike, muzike, kupke, munje, grmljavine itd primenjivale bi se naizmenično i verovatno bi imale nekog uspeha kod većine ljudi”.
Idelani azil, kako ga opisuje Fuko, koristeći kompilaciju opisa iz dela poznatih francuskih psihijatara i lekara sa kraja XVIII i prve polovine XIX veka jeste mesto u kome vlada lepota reda i mirnoća izolacije. Ova vedra dolina, koja gotovo da podseća na prostor operske fikcije, jeste zamišljena kao mesto u kome se može odvijati proces egzaktnog pomstranja koje zahteva medicinsko znanje.
Međutim, psihijatrijsko znanje/moć koje stasava u prelomu XVIII u XIX vek nije vezano za naučnu metodu onoliko koliko je vezano za uspostavljanje kompleksne mreže odnosa moći.
Lekarska instanca je tako, u ovom slučaju, prvo moć, pa onda znanje, a sam azil je prostor u kome se uspostavlja prava asimterija moći jer moće se, po Fukou, ne poseduje, već ona proizilazi iz odnosa, potencijalnosti, odnosno, iz raznih tipova hijerarhijskih relacija.
Fuko, tako, navodi primer poslužitelja, predstavnika “donje vlasti” koji su u službi bolesnika, a čija je uloga da tog bolesnika nadziru “iznutra”, dok su nadozornici onaj nenaučni pogled, “optičko” vlakna lekara.
Fuko postavlja pitanje: Šta se to “pobeđuje”, nadvladava, disciplinuje?
To je naravno, ludak, odnosno njegova nepokorena snaga.
Do kraja XVIII veka – lud je bio sinonim za zabludelog, odnosno ludilo je obuhvatalo i konotaciju varke, varanja i spadalo je u poremećaj sistema verovanja. Za one koji bi da se podsete istorije muzike tog doba, jedan od omiljenih sižea je bila situacija “lažnog ludila” – čuvena Finta pazza.
U XIX veku - ludilo se poistovećuje sa pobunom snage. To može biti a) čista snaga individue b) nagoni i strasti bez ograničenja c) remećenja ideja d) osnažena ideja vodilja – idée fix.
(Ukoliko se podsetimo na fikciju XIX veka, naročito onu koja nastaje vezana za gotički proto-horor žanr, ona je prepuna upravo ovakvih ludaka: od zatočenice u Džejn Ejr, preko Hitklifa, ali i samog Frankenštajna itd – začudo uzela sam sve engleske spisateljice).
Treba, dakle, odrediti tačku pobune ludaka, a put ka ozdravljenju jeste potičinjavanje ove snage. Taktike izlečenja jesu scene borbe i to često iscenirane scene u kojima se bolesnik pobeđuje trikom, ubeđivanje, pretnjom, jednom rečju, uspostavljanjem nadmoći nad individuom.
Psihijatrijski diskurs tako ulazi u medicnu lateralno, i iz potpuno ne-naučnog dikskursa. U njemu je očigledan “dispozitiv moći kao prvorazredna instanca diskurzivne prakse”.
I upravo ovaj dispozitiv moć i pripadajući diskurs istine Fuko želi da istraži u toku narednih predavanja izbegavajući po njemu 4 ćorsokaka, a to su analize: a) nasljia b) institucija c) porodice d) državnog aparata
Disciplinska moće, kako će ovu posebnu moć, Fuko nazvati u sledećim predavanjima jeste posebna mikrofizika moće, više strategija, taktika, preraspodela moći, nego velika, centralizovana, makro moć suverena ili države i tiče se direktnog upisa politike na fizičko telo pojedinca.