Foucault

Psihijatrijska moć

14.11.1973.
U drugom predavanju iz akademske 1973. Godine Fuko predstavlja ključan primer - istorijski trenutak u kome se pokazuje javno i nedvosmisleno moć disciplinske moći. To mesto jeste ludilo engleskog kralja Džordža III - pre svega njegov prvi veliki napad, izolacija i potonje izlečenje koje se dešavala u poslednjoj deceniji XVIII veka (ovo ludilo je koliko se danas može protumačiti bilo u stvari manifestacija porfirije, genetski prenosive bolesti jetre i krvnih zrnaca). Lečenje obolelog kralja dovodi njegove desakralizacije, kada se na mestu apsolutne vlasti pojavljuje disciplina. Disciplina je disperzivna, mrežna, razuđena moć nad pojedinačnim telom. Vladar je tako izolovan u sobu obloženu dušecima, a o njemu se brine samo par slugu koji imaju svu slobodu ophođena sa bolesnikom. Na primer, kada se kralj/ludak/bolesnik uneredi i tako svojom divljom snagom želi da ukalja vrhovnog predstavnika disciplinske moći – lekara, sluge su tu da ga operu, preobuku i tako disciplinuju. Evo primera: “ Jedan od paževa odmah bez reči ulazi u sobu, pojasom hvata ludaka koji je i sam u stanju odvratne prljavštine, silom ga obara na gomilu dušeka, skida ga, pere sunđerom, menja odeću,, pa dobacivši mu odvažan pogeld, izlazi da bi ponovo zauzeo svoje mesto”.
Pred nama se dešava prelaz suverene vlasti na jednu drugu koja je po Fukou “anonimna, mnogostruka, bleda bezbojna moć koju bih u suštini nazvao disciplinom”. Ova disciplina je, pak, nezainteresovana za ceo vladajući aprat, ona je okrenuta pokoravanju samog tela krlja/bolesnika/pojedinca. Sa jedne strane, tako, stoji divlja snaga kralja, a sa druge “vedra disciplina” slugu. Fuko primećuje da je u sceni pobune poludelog kralja protiv njegovog bivšeg lekara (predstavnika discipline) umazivanjem izmetom u stvari ponovljen gest pobune onih najnižih društevnih slojeva koji nmeaju ništa to svoje sopstvene snage, svog tela, svog života i koji na predstavnike feudalne vlasti bacaju šljunak i otpadke. Dakle, u tom trenutku suvereni vladar je savladan, njegovu krunu je svrgla neobična i nezaustavljiva moć, onih ljudi koji imaju moć nad kraljevim telom čineći ga ujedno i čistim i istinitim.
Fuko ovim primerom ispravlja grešku, kako sam kaže, koju je nparavio u Istoriji ludila – ovde se ne radi o nametanju porodičnog modela u psihijatriju, on će doći tek kasnije sa bavljenjem histerijom. Ne radi se dalje ni o ulogu istine u lečenje – ovde se ceo proces lečenja vrši bez upliva analize, opisa, naučnog pogleda. I što je najvažnije ovde se ne radi o pritisku institucije na pojedinca. Pred nama su elementi vlasti, ali ispremeštani, ukršetni i van svake institucije. Disciplinska moć se tako uspostavlja kao tip vlasti koji stoji suprotstavljen makrofizici suvereniteta. To je vlast koja sadrži ispremeštane, razotkrivene ili oštećene elemente političke/suverene vlasti. Na taj način disciplinska moć jeste inheretno politička, ali je ta njena političnost utoliko problematičnija i kompleksnija. U daljem toku teksta Fuko navodi četiri scene koje određuju istoriju psihijatrije u poslednjih 200 godina. To su: 1) manipulacija ludilom kao vrsta duševne ortopedije koja treba da dovede do ozdravljenja 2) manpulacija ludilom uz dodavanje moralnog postupka (Leuret 1840-1870) 3) psihoanalitička scena 4) antipsihijatrijska scena.
Prostopsihijatrija scena koju smo videli u slučaju Džordža III se preliva u druge prakse: tu možemo videti ceremoniju suvereniteta, uslužne rituale, ali i pravnu procedutu i niz lekarskih postupaka. I zbog toga u analizi psihijatrijskih scena treba obratiti pažnju na preplitanje ovih raznolikih procedura raspodele moći i političke moći, a ne ići ka analizi institucionalnih mehanizama. Pred nama je mikrofizika moći koja treba da bude istražena. I to kroz analizu disciplinske prakse koja se nalazi u jezgru svih psihijatrijskih scena i koja konačno dovodi do stvaranje njenih institucija.