Philippe Lacoue-Labarthe

La Poèsie comme expérience (1986)

Poetry as experience (1999)

Studija Filipa Laku-Labarta Poezija kao iskustvo jeste, primarno, posvećena poeziji Paula Celana. Ipak, pred nama nije esej o poetskom predlošku, već filozofsko razmatranje o poziciji subjekta i o nemogućnosti jezika, a posebno “poetskog jezika” da obezbedi konačnu potvrdu subjekta i realiteta iskustva subjekta.
Pođimo redom.
Na početku teksta navedene su dve Celanove pesme – Tibingen, Janura i Totnauberg. Na prvi pogled zajednički su im naslovi koji ukazuju na toponime, ali za svakog ko poznaje istoriju nemačke poezije i filozofije modernog doba, ovo nisu obični toponimi. Tibingen, odnosno tibingenški toranj je vezan za Hederlina, a Totnauberg za Hajdegera. Tako, pored Celana, u fokus ulaze ova dva “junaka” nemačke misli koji svako na svoj način, a opet nastavljajući se jedno na drugo, svojim delom (i životom) dodiruju pitanja, vremena, jezika, znanja (techne) i uspostavljanja modernog subjekta. Laku-Labart kaže: “...kako to Hajdeger govori zadatak mišljenja. A to mišljenje mora da ponovo inauguriše istoriju, da ponovi otvori mogućnost sveta, i da utre put za neočekivani, nepredvidivi dolazak boga.”
Francuski teoretičar iz ove teze izvodi sledeće zaključke:
1) ovaj način mišljenja istorije je inherentno nemački i proizilazi neobične nemačke aspiracije koja se naslanja na sličnost nemačkog i starogrčkog, na autentični govor Grčke o Grčkoj. Iz ovoga proizilazi da je u Nemčkoj na najakutniji način postavljeno pitanje identiteta i jedinstvenosti naroda, kako to kaže Laku-Labart.
2) Celan, iako poreklom Jevrejin iz Bukovine, je rođen na rubu nemačkog govornog područja – njegova je nacionalnost, stoga, nemačka, ali ona rubna. Stoga je Celanov jezik, jezik drugog “bez drugog sa kojim bi se poredio. Svi drugi jezici su bili nužno lateralni za Celana, on je bio veliki prevodilac.”
3) Po Celanu, upravo je danas (heute) Nemačka ta sa kojom/uz pomoć koje treba razjasniti stvari. I to ne samo zbog toga što “je Celan postao žrtvom Nemačke helenske hiperborjeske utopije, već...što je zločin utopije trnasofrmisan u odgovor, u rešenje. On je po Laku-Labartu možda jedina osoba koja je svedok pitaja Ko smo mi (još danas)?
4) Uništenje/eksterminacija je omogućila u svojoj “nepodnošljivoj banalonosti” pojavu post-Aušvic doba. A to doba je isto toliko banalno (na kraju nousa, logosa, ratia) i oslanja se na uvid da je ubistvo/eliminacija prva stvar koja nam omogućava sredstvo indetifikacije. Tako se ovo naše doba karateriše “kancerom subjekta”, bilo na nivou individue ili mase. Stoga, svaka produkcija umetnosti (kao patosa, kao odgovora, kao spasa) jeste potpuno neprihvatljiva.
I ovde, sada, navodim pitanje koje stoji na početku Laku-Labartove studije: “Da li je Celan mogao da situira ne sebe, već nas vis-à-vis toga?Da li poezija to može? Ako da, koja poezija, ili bolje, šta od poezije?To moje pitanje je daleko (udaljeno mnogim slojevima....) od ponavljanja Hederlinovog pitanja: Wozu Dichter? Čemu, stvarno?