Foucault

Psihijatrijska moć

12.12.1973.

Polovinom XIX veka, tačnije u dekadi između 1860-1870. godine u psihijatrijskoj praksi se pojavio problem porodice. Po Fukou ovaj trenutak se vidi u “preseku dvaju procesa koji su jedno drugom bili oslonac: jedan je obrazovanje onoga što bismo mogli nazvati koristima od anomalija, nepravilnosti, a sa druge strane unutrašnja disciplinarizacija porodice”.
Ta unutrašnja disciplinarzacija porodice, kojom je sama porodica sporovodila disciplinsko-psihijatrijski pogled po svojim članovima, pratila je potpuno osamostaljivanje psihijatrije kao profitne institucije. Aparati psihijatrijske kontrole koji su se počeli primenjivati u porodici (kontrola ponašanja, socijalizacije, seksulanosti), omogućavaju da se psihijatrijskoj instituciji “isporuči materijal za stvaranje njenog profita”. Iz ovog “materijalističke premisli”, po Fukou, stasava ideja da niko nije “dovoljno mlad da bi bio lud”, tako da detinjstvo vrlo brzo postaje središnja meta psihijatrijske intervencije. To poznajemo kroz i danas raspostranjenu praksu poniranja u detinjstvo gde se nalaze koreni naših neuroza ili ludila.
Fuko pronalazi utopijsko mesto u kome je ostvarena institucija porodice-azila, mesta u kojoj su se spojili porodični suverenitet i azilska disciplina u lečilištu Fic-Žam.
U okviru ovog kompeksa, nalazio se pređašnji, opštinski azil sa “uobičajenim slučajevima”, zatim farma na kome su bili oni štićenici sposobni da obavljaju fizičke poslove i pansion za bogate bolesnike, od kojih su dame živele u delu koji je imao karakteristični naziv “madli dvorac Fic-Žam”. Bogati štičenici su živeli zajedno sa upravnikom, imali su privligeije koje su se pre svega ogledale u korišćenju modela porodičnog suvereniteta u svrhe njihovog lečenja. Iz ovog primera sasvim je vidljiva unutrašnja ekonomija azilskog prostora – državna dotacija, proizvodnja na farmi, plaćanje usluga u pansionu, međusobni “sustainbility”, kao i višak koji je odlazio u ruke uprave.
Podelu, koja je gotovo pravilna “slika u ogledalu” društvene podele ogleda se i ahitekturi – zgrada azila, farma, i upravna zgrada sa zamkom. U tom ureženom mikro-univerzumu nalazi se udvojena disciplinska moć (koja održava ljude mirnim, ili ih kolonizuje za rad) i moć porodičnog obrasca namenja privilegovanima. Psihijatrijski rad takođe prati ove podele: sa štičenicima azila se gotovo ne radi, sa radnicima na farmi se primenjuje ergoterapija, dok se stanovnici pansiona tretiraju individulano, po porodičnom obrascu.
Interesnatno je da su “psihijatirjske kategorije” i znanje onog vremena u ovom slučaju korišćeni jedino zarad utvrđivanja upotrebljivosti ljudi u radnom procesu, a ne radi njihovog izlečenja. Primećeno je tako da su manijalkalne osobe pogodne za rad u polje, a da su na primer malnholične žene odlične u prostiranju veša (inače za ženske poremećaje kvalifikacije su preciznije) i da taj rad, kao takav, može pomoći jačanju njihovog duha.
Ipak, pitanje koje se postavlja i koje Fuko postavlja jeste vezano za mesto terapeutsku funkciju disciplinskog (psihijatrijskog) sistema, odnosno “čime to disciplinski sistem leči”?
Za razliku od “klasičnog” sistema lečenja u kome se lekar/psihijatar manipuliše realnošću, izjednačavajući se ludilom, kako bi izlečio umbolnika, u disiciplinskom sistemu lekar se odlučno i bespogovorno svrstava na stranu realnosti. Psihijatar je, po Fukoovima rečima, “onaj koji – i time se određuje njegov zadatak – realnosti treba da osigura dodatak neophodne moći kako bi se nametnula ludilu...psihijatar je činilac intevizivranaj realnog, on je posrednik premoći realnog...”.
Ali, iz ovoga nije proizašlo da je psihijatrija postavila pitanje o istini ludila u sam centar svog procesa, već ona čini nešto drugo – pitanje istine postavlja “samo unutar sebe” i to kroz svoje proizvođenje u status medicinske nauke.
(napraviću jednu manju digresiju – među lekarima je raspostranjena humoristično-ironična podela lekarske prakse na interniste, sve znaju, ali ništa ne mogu da izleče, hirurge, ništa ne znaju, ali sve leče i psihijatre, koji ništa ne znaju i ništa i ne leče.)
Po Fukou, jedna od mogućih definicija psihijatrijske moći jeste da je on “dodatak moći kojim se realnost nameće ludilu u ime istine”, koja je u posedu medicinske, psihijatrijske nauke.
Kakave naučne diskurse prozivodi psihijatrija? Tu je pre svega klinički, klasifikacioni ili noseološki diskurs – dakle opisivanju ludila i njegovih različitih simptoma. Drugi diskurs vezan je za anatomsko-patološko znanje o organsko-fiziološki uzrocima ludila. Pa ipak, ova dva velika diskursa psihijatrija i njihovo nagomilano znanje, nije se uistinu primenjivalo u samom procesu lečenja bolesnika. Po Fukou “ova dva diskursa su bila samo vrsta zaloga istine psihijatrijske prakse, koja je htela da joj istina bude dodeljena jednom za svagda i da nu bude nikada dovedena u pitanje”. Pitanje istine jednostavno će biti uklonjeno iz razmtranja statusom psihijatrije kao nauke, koja kao takva ima pravo da samu sebe ispituje o statusu istine.
Stoga se na horizontu ukazuje da je najveći problem psihijatrije XIX veka bio problem simuliranja. Pod simulacijom Fuko ne posmtra uobičajenu simulaciju (izdavanje da si nešto što nisi), već “način na koje ludilo simulira ludilo” i tako otvara iznutra pukotinu, postavljajući unutar prakse pitanje laži (umesto pitanja istine koje pishijatrija ne želi da postavi). Odnosno, Fuko kaže “laž simulacije, ludilo koje simulira ludilo, bila je anti-moć ludaka nasuprot psihijatrijske moći”.
Histerija, ta “velika bolest XIX veka”, jeste po Fukou bila simptom simulatorske pobune. Ova pobuna je, kroz simuliranje simptoma,kroz fenomen borbe azilanta protiv psihijatrijske vlasti, uspela da uhvati psihijatrijsku moć u zamke laži. Na taj način, psihoanazlia čini preokret, povaratak diskursa/pitanja istine u odnos između ludaka i psihijatra. No, po Fukou psihoanaliza nije bila kopernikanski prevrat, ona je stvarana gotovo četrdeset godina postupcima simulanta i simulantkinja. Tako je ta prva depsihijatrizacija tinjala tokom XIX veka, a Fuko je cilj da osvetli psihijatrisjku nadomoć kao nadmoć realnosti i da pobunu protiv nje vrati samim ludacima, a ne nadmoći nauke da se sama izbori sa sopstvenim stupicama.