Antonio Negri je juče u prostorijama knjižare Compagnie, u rue des Ecoles, u Parizu, predstavio svoju novu knjigu Global – Borbe i biomoć u času mondijalizacije: primer Latinske Amerike, koju je napisao zajedno sa Đuzepom Kokijem (Gioseppe Cocchi), svojim starim saborcem.
Ono što je interesnatno bilo na predstavljanju knjige jeste to da je u publici bilo puno “mladog sveta”. Čini se da je publika bila uglavnom sastavljena od pariških italijana, što studentana, što starih prognanika, mlađih levičara i nekolicine južnoameričkih aktivista, kao i jednog broja Negrijevih poklonika i ispisnika. Dakle, kako sada izgleda maestro cattivo. Pa, još uvek je lep. Odnosno, barba Toni je sedokos, ali sa puno kose, lepog držanja, umerenog stomaka, uspravan, ali pomalo fizički indebolito, što pridodaje sveukupnom šarmu. Pored toga, treba reći, u stilu trač rubrike, da sasvim dobro nosi svoje italijanske plave košulje, sive džempere, kvalitetne crne jakne, i neizbežne etničke narukvice, od tkanice, napravljene, možda, upravo u Južnoj Amerci. Ovaj stil starog revolucionara jako dobro pristaje Negriju. Kada govori o svojim ko-autorima Negri ih indeksira kao vieux comarades – dakle, koristeći tu starinsku, revolucionarnu denominaciju za saborca, sadruga, istomišljenika. Možda treba razmisliti zašto ne koristi reč prijatelj – za one ljude sa kojima piše knjige, zašto ne spominje direktno ime Majkla Harta kada govori o Imperiji, već koristi “kraljevsko mi” ili bolje “revolucionarno mi”, možda…No, sve su to sitne stvari u poređenju sa Negrijevim stilom predstavljanja, sa njegovim načinom predavanja. Negri ima tu izuzetnu moć da zarobi publiku – da nekoliko minuta ona bude potpuno njegova, potčinjena njegovom gestu i usmerenju. To proizilazi iz jedne jednostavne, ali vrlo efikasne strategije – iz strategije podignutog glasa. Iz vrlo mirnog govora, sleda jednostavnih rečenica i preslagavanja koncepata, odjednom se naglo prelazi u uzbuđeni, povišeni tonus- u retoriku podignutog glasa gde se poentira stav, credo, punch line, njegove političke misli i političke filozofije.
Ono što je u knjizi GlobAL izneto jeste analiza i predviđanje mogućih strategija na primeru Luline vlade u Brazilu. Dakle, na koji način je Latinska Amerika odogovorila na unliateralni udar na globalnu Imperiju, koji je načinila Bušova Amerika? Kroz napuštanje nacionalnih programa, stvaranje pankontinentalnih agregacija, kroz odbacivanje proizvodnog izolacionizma. U svakom slučaju, Negri gaji veliku ličnu sipmatiju prema Luli, a donekle i prema Čavezu. Jer Čavez, jeste populista, ali populista koji jedan deo nacionalnog dohotka Venecele, eventualno, u potenciji, može da rasporedi ka “egalitarističkoj” redistribuciji dobara i podržavanju socijalnog programa razvoja zemlje.
Napuštanje nacionalne države kao modela produkcije i razvoja, jeste dobar put, za razliku od Evrope, stare otovorene rane, u Negrijevom diskursu – gde je napravljena interkontinentalna agregacija, samo da bi se, još više učvrstio nacionalni izolacionizam. Drugim rečima, umesto da Francuska ili Italija toliko brinu šta će biti na sledećim nacionalnim izborima, trebalo bi da budu više zainteresovane za događanja u evropskom parlamentu, što nije slučaj.
Akcenat je, dakle, stavljen, na tom pan-nacionalnoj, inter-rasnoj politici koje, više ili manje izravno, sporovode sadašnje južnoameričke zemlje. Na stvaranju u stvari jedne zajednice koja može, donekle, da liči teorijskom modelu mnoštva. Negri primećuje da je rasni trenutak presudan u Latinskoj Americi i da je on važniji nego egalitarizam klasnih odnosa. Njega zanima na koji način je moguće, barem za globalnu produkciju dobara danas, a opet istovremeno se za današnji globalni kapital to čini nemogućim, uhvatit, kaptirati ogromnu kognitivnu, nematerijalnu produkciju južnoameričke urođeničke i izuzetno siromašne populacije. Drugim rečima, kako kaptirati produkciju Amazonije ili favela? Dakle, ovo pitanje velikog potencijala biomoći, jeste nešto što su Negri i Koko, pokušali da trasiraju u svojoj knjizi. Treba napomenuti da Negri biomoć, bio pouvoir koristi u punom fukoovskom smislu, uz pridodavanje jedne emancipatorne i revolucionarne instance.
Negri je objavio da će se sledeća knjiga, nastavak Imperije i Mnoštva, baviti pitanjem Commonwealth-a, odnosno bolje, mreže zajedničkog, koje mnoštvo mora da podeli ne bi li bilo poltički aktivno mnoštvo. Šta je drugim rečima common ground – ono zajedničko toj dinamičnoj mreži singularnosti, koja u sebi sadrži sve prerogative “institucioanlnog delovanja”, po Negriju.
I na kraju – jedan momenat dirljivosti u tom nastupu filozofa-revolucionara, filozofa sa revolucionarni pedigreom, koji ga odvaja od drugih filozofa od knjiga (jedini treći model bi bio Hajdeger ili Fuko, ali o tome drugi put) jeste bila sledeća izjava, provocirana pitanje iz publike: je ne suis pas gauchiste. Je suis un homme d’ordre. Je pense que révolution est quelque chose ordonnée.
To je Negrijev kredo. Da se kroz jasnu analizu dolazi do emancipujuće političke geste. A gesta, ovog filozofa- revolucionara je upravo takva jasna, bespoštedna i obavezujuća u svom pogledu, okrenuta ka onome što treba da se dogodi, bez ustupaka, čak i kada se, više puta u toku predstavljanja knjige poziva na opreznu i suzdržanu analizu. Pred nama je otvorena scena, otovrene karte i naravno otvorena, ali ne zato manje proživljena, borba.