Retki su trenuci, za bilo kog muzičkog kritičara, kada se poklope događaj i muzički uspela realizacija. Ovako bih moga ukratko i nadasve vrlo apstraktno opišem koncert koji su Sting, jedna od najvećih svetskih pop zvezda i lautista-inovator Edin Karamazov, poreklom iz Bosne, održali u najpoznatijoj pariskoj koncertnoj dvorani, sali Plejel, u nedelju uveče. Kada kažem događaj, mislim na onaj poseban trenutak, na važan momenat u toku jedne muzičke (ili bilo koje druge) sezone, kada su svi elementi koji čine uspešno izvođenje – a oni ne pripadaju samo estetičkoj ravni, na skladan način zastupljeni i odrađeni.
Za uspeh Stingovog nastupa u Parizu, sa repertoarom sastavljenim od pesama Džona Daulenda i njegovih savremenika, dakle u izvođenju muzike koju volimo da nazivamo “ranom”, bio je zaslužan i njegov produkcijski tim, i štimung u renoviranoj sali Plejel, i izuzetno raumevanje između dva muzičara, kao i postojanje jasnog, preglednog i efektnog scenarija koncerta. Ovaj efektni scenario koncerta nije nešto što se tako često viđa na koncertnim podijumima u svetu takozvane “klasične muzike”. Često se smatra da su muzičke veze i korespodencije, proučavanje opusa određenog kompozitora, lične predilekcije ili pak, potreba za pokazivanjem sopstevnog umeća, dovoljni razlog za postavljanje jednog dobrog koncertnog programa. Ne očekuje se da dela slede narativnu logiku koja je izvanmuzička, odnosno da se izveden kompozicije mogu staviti u vezu sa kontekstom vremena u kojima su nastala ili sa biografskim podacima o kompozitoru. Bolje je reći, ne samo da se ne očekuje, već bi se ovakav postupak smatrao naivnim i didaktičkim, što nisu kvaliteti koji krase “velika izvođenja” u domenu klasične muzike. Pa, ipak, izvođačka praksa poslednjih decenija baš u domenu rane muzike u mnogome je promenila ovakav “ekskluzivistički” stav prema koncertu – iako i tu je koncept, često, ukoliko niste poznavalac i ljubitelj rane muzike, teško na prvi pogled sagledati i doživeti.
Sting dolazi iz druge muzičke tradicije i kao jedna od najvećih zvezda pop muzike današnjice, nema pretenzije da se pretvara da je veliki poznavalac renesansne muzike. Ono što Sting investira u koncert jeste pre svega samu svoju pop personu, svoj singularni glas, ono što se na engleskom zove signature voice, i svoje neosporno muzičko umeće i muzikalnost. Sting je da podsetim u pripremi albuma Pesme iz lavirinta koji je zajedno sa Edinom Karamazovim ostvario za čuveno diskografsku kuću Dojče Gramofon, prošao kroz rigorozno proučavanje i učenje renesanse vokalne tehnike, kao i kroz obuku u sviranju laute.
Vratimo se samom koncertu. Na koji način su Sting i Edin Karamazov (čiji je ovo u stvari projekat) uspeli da modernizuju, približe, ako hoćete i glamurizuju, pesme engelske renesansne, zadržavajući pri tom dovoljno poštovanja i dobrog ukusa, kako se cela manifestacija ne bi pretovrila u kič teatralizaciju? Pomenula sam scenario koji je pratio inače vrlo preglednu strukturu samog kompakt disk izdanja: scenario koji se sastojao iz čitanja delova pisma koje je Daulend 1695. godine napisao Lordu Volsingamu, šefu kraljičinog kabineta i najmoćnijem čoveku u zemlji posle kraljice, upravnikom složene mreže špijuna i unutrašnje bezbednosti, kao odgovor na izostajanje njegove promocije na mesto kraljevskog kapelnika, kao i iz jezgrovitih opisa Daulendovog egzila iz Engleske, gde nije mogao da ostane iz religioznih, ali pre svega iz profesionalno-finansijskih razloga. Melanholija egzila, mesto muzičara u turbulentom dobu verskih sukoba i uspostavljanja novih odnosa moći, strah od podkazivanja, potreba za širenjem informacija, i istovremeno, stvaranje muzike, koja u svojoj melodijskoj jednostvanosti vezana za marginu renesansne produkcije, za Engelsku u kojoj se mešaju popularna melodičnosti i zahtevi učene muzike. To je ukratko naracija o Daulendu koju su Sting i Karamazov izuzetno uspešno prizvali u svest slušaocima.
Ove narativne ulomke, pratile su poznate melodije iz Daulendovog opusa kao što su uvodna numera Tecite moje suze (Flow my tears) ili završna U tami ostavite me da živim (In darkness let me dwell), iz poznatog ciklusa Lachrimae, između kojih su stavljene Daulendove svetovno-ljubavni madrigali i pesme uz lautu, kao i pesma Roberta Džonsona Da li ste videli beli ljiljan u cvatu (Have you seen the bright lily grow) na tekst Daulendovog savremenika, pisca Bena Džonsona. Instrumnetalni deo koncerta je bio oličen u lautističkom preludijumu, kao što je to često bila praksa i u renesansno doba. Edin Karamazov je izveo svoju transkripciju Bahove Tokate i fuge u de-molu, kao i sopstvenu Fantaziju na Daulendove motive, na samom početku večeri. U središnjem delu koncerta, Stingu se pridružio u londonski voklani ansambl Stile antiko koji ga je pratio u izvođenju Dulendovih madrigala. Ovo je bio efektan predah, sa vrlo umesnim aranžmanima polifonog renesansnog parta.
Podarivši renesansnom Daulendu ruho savremenosti, odnosno pokazavši da je pesma, “song”, uvek i bila na neki način “pop kategorija”, Sting je pokazao da je za današnjeg slušaoca vrlo važno da se vežu za “prepoznatljivi glas”, za glas koji stoji u unutrašnjem uhu svakog slušaoca. Stoga je očekivanje od koncerta bilo veće nego kada se čuje glas koji se prvi put tada upoznaje. I stoga je uspeh ovog koncert još i značajniji. Jer to nije bio samo tour de force Stinga kao izvođača renesansnog repertoara, već i momenat u kome se brišu granice između muzičih svetova, muzičkih pravaca, i kome se uistinu, muzika ranijih epoha uvršćuje u savremeni repertoar bez zadrške. Ono što je takođe bilo izuzetno jesu i tri bisa – svaki na svoj način potvrđujući da je razmena između muzika moguća i potrebna, naročito danas u doba digitalnog zvuka. Sting je naime izveo dva svoja hita Hodajući po zlatnim poljima (Walking in the fields of gold) i Poruka u boci (Message in the bottle) uz pratnju laute, čime je karakteristični zvuk engleskog popa doveden u neposrednu vezu sa svojim istorijskim prethodnicima. Tu je bilo mesta i za možda manje efektni, čuveni bluz Pakleni psi na mom tragu (Hellhounds on my trail) danas poznatijeg Roberta Džonsona, delta bluz muzičara. U svakom od bisova, kao i prethodnim intepretacijama Daulenda Sting je podsetio publiku u sali zašto je jedna od najvećih pop zvezda – u pitanju je jedna izuzetna muzikalnost, uho za dobro postavljenju frazu, za značenje tekstualnog segmenta, povezani sa uzdražnim, ali vrlo sigurnim šoumenskim scenskim nastupom.
Koncert Stinga i Edina Karamazova je bio izuzetan događaj u inače prilično uštogljenoj sezoni francuske prestnice, kao i jedan od najboljih koncerata, na kome sam, kao muzički kritičar, prisustvovala. Bilo je da ponovim još jednom dovoljno harizme, dovoljno muzičke spretnosti, dovoljno inteligentnog izbora, dovoljno osećaja, dovoljno umeća i dovoljno radosti muziciranja, kako bi se to veče upamtilo jednostavno kao poseban, singularan događaj.