odlučila sam da pišem neke kratke crtice o
svakodnevnici.

Juče, 31.maj 2007, Pariz

Autobus broj 27 na relaciji Opera-Luxembourg

Postaje sve prijatnije posmatrati ljude i grad kroz
autobuska stakla. Metro i RER postaju sve
nepodnošljiviji. Pitanje ostaje koliko još mesta u
gradu ostaju donekle skrivena turistima? I da li je to
uopšte važno?

Sišla kod Luksemburga, i popela se do rue de
l'Estrapade, koja izlazi na rue Ulm - tu ima jedan
simpati?an kafe. Zaboravila, doduše, da nemam stinih
novaca, odnosno da nemam ništa osim kreditne kartice.
Ustala i otišla.

Krenula polako, pored zidova Henry IV, niz rue
Descartes, dole do Sene. Pronašla bankomat. Prija mi
kvart preko puta Notre Dame. Rekla sebi, kada budem
starija, odseda?u u hotelu Le Colbert.

Prešla most, pa preko Ile Saint-Louis, pored
memorijala Shoa, ušla u Marais. Ponekada Marais ume da
bude bez vazduha. Bilo je to vreme pred kišu.

Prošetala se. Neka neobična dvorišta. Nećkala se
izme?u autobusa ili metroa.

Gužva na Defanceu. Ljudi idu kući. Sve te ogromne
multinationals...Čitam DeLilla u metrou. Falling man. To
nije jedan od ljudi koji se bacio sa kula, to je
performance artist.

Nanterre kampus je prilično pust. Južnoamerikanci
ponovo pričaju ispred mojih vrata. Flert. Čitam.