Htela bih ovom prilikom da govorim o Filipu Laku-Labartu. Htela bih da kažem kako provodim vreme u gradu, za koji je on svakako bio vezan, ako nikako drugačije onda i svojom smrću. Htela bih da nesto kažem da u Velikoj biblioteci, onoj Miteranovoj nema svih dela Filipa Laku-Labarta, naročito ne onih poslednjih. I da je to čudno. Htela bih da kaže da se opus Laku-Labarta bibliografski deli, u biblioteci, a i po knjižarama, na onaj filozofsko, i na onaj literarni. Filip Laku-Labart je, dakle, bio pisac i filozof. I kao pisac i kao filozof tražio je ono nešto ono nešto s onu stranu izričaja, ono što se ne može iskomunicirati, što propada, što stvara lakunu, cezuru smisla.
Verovatno je najočigledniji način da se govori o Filipu Laku-Labartu, onaj koji polazi, prelazi, dotiče njegovog sadruga, njegovog filozofoskog parnjaka Jean-Luca Nancyija. Ipak, ko je i kakav je bio Laku-Labart – da li se o njemu može govoriti, samostalno, bez ustezanja, bez pozivanja na “intelektulani trio” koji su on i Nansi, u francuskoj savremenoj filozofiji, činili sa Žakom Deridom? Verovatno, teško. Verovatno samo uz pomoć njegovog prijatelja. Tako ću govoriti i ja.
Kada je Laku-Labart preminio, priznajem, bila sam utučena. Napisala sam tada nešto, upravo u velikoj biblioteci, na engleskom, prilično sentimentalno i patetično – nešto o o komunikaciji sa onima koji su izgubljeni jeziku, o komunikaciji sa podzemljem, o tome kako je Laku-Labart tražio one figure koje su bile i sveci i đavoli, i Grci i Okcidentalci.
Otkrila sam tada obskurnog engleskog pesnika Džerarda Menlija Hopkinsa, koga je u Francukoj prevodio Rene des Forets – jednog od onih čudnih izdanaka engleskog mističkog simbolizma, viktorijanske epohe. Jezuita i pesnik, nerealizovani homoseksualac, koji je u poeziji na Velškom jeziku pronašao inspiraciju za svoju slobodnu, akustički repetativnu versifikaciju, često je pisao o brodolomima. Njegova najpoznatija pesma se zove Uništenje Nemačke / The wreck of Detuchland / broda koji je stradao 1875.godine i na kome je poginulo pet franjevačkih duvni, izbeglih iz Nemačke pod teretom vrlo strogih anti-katoličkih zakona. I tu sam našla strofu, koju ću pokušati sada da prevedem, ma koliko trapavo i nedostatno:

Nije iz njegove radosti
Iskočila proživljena teškoća
Niti je na nebesima (i malo ljudi ovo zna)
Zamajac našao udarac teški,
Udarac i teškoća koju zvezde i oluje zadaju,
Kojima se krivica ućutkuje, a srca se ispiraju i tope –
Pa ipak, ona hodi vremenom, kao što plovi rekom
(A ovde verna prelja, priču nevernu tka i maši).
Not out of his bliss
Springs the stress felt
Nor first from heaven (and few knew this)
Swings the stroke dealt –
Stroke and a stress that stars and storms deliver,
That guilt is hushed by, hearts are flushed by and melt –
But it rides times like riding a river
(And here the faithful waver, the faithless fable and miss).

Zašto navodim ovu strofu, čije značenje nije baš lako istrgnuti iz opšteg tona, jedne svečane, sumorne i propovedne pesme o brodolomu, u vezi sa samrću Filipa Laku-Labarta? Zbog toga što mi se čini da je Laku-Labart, kao filozof i kao pisac, kružio oko tog antičko-okcidentalnog spoja, spoja poraženosti i ushićenosti, spojnice onoga “slabijeg”, potisnutijeg i manje vrilinog diskursa. I zato što je, čini mi se, bio očaran onim u jeziku, onim u francuskoj prozodiji, onim u filmu i muzici što je nosilo karakteristiske….faithless fable and miss.
Navešću nekoliko primera. Prvo poslednje reči njegove kratke misaone improvizacije o Pjer Paolu Pazoliniju. On kaže: Ima ih trojica, u tri relgije Evrope, one hesperijske: To su Kafka, Beket i on, Pazolini.
Malo pre toga Laku-Labart navodi: Monk i Dolfi, ali ne Koltrejn, Morandi (Giorgio), Bram van Velde, a ne Kandinski…Ne duhovnosti u umetnosti.
Da pojasnim: kada Filip Laku-Labart govori duhovnosti, on misli na ono što je sentimentalni udeo udivljenosti – o onome što manje-više kolokvijalno zovemo sublimnim. Tako teče i njegova kritika Vagnera. Dolazeći do Šenberga i Mojsija i Arona, do nemogućnosti donosa reči i zvuka, do ostavljanja dela nezavršenim, promašenim, nedostatnim. Kada govori o Pazoliniju – Laku govori o čoveku koji je čovek zemlje, seljak – ateista, u smislu onog kome je uskraćen Bog, koji čini i koji čin razume kao enigmu cezure, a činje za njega naravno, grace sans merci, ono što je lišeno svega onostranog osim samog sebe i svog mesta, svoje prirode.
Ili na drugom mestu – u svojoj zbirci kratkih literarnih tekstova pod nazivom Fraza Laku-Labart kaže:
…to je prostor bez smisla, lišen u nejčešće bilo kakvog sadržaja, tek organizovana u rečio, jedna fraza.
…ja ne mogu niša da zna o njoj, na pozitivan način. Ona, fraza, je drugačije modelirana – nalik tužbalici, jubliaciji, teškoći, energiji, umoru. Obožavanju takođe…ona je staro nerazumljivo mrmljanje koje su skandirale generacije…
Ako u u njoj u čujem dikciju, muziku – to je zbog te fraze, u beskrajnom iščekivanju, svoga propadanje i svoga zatvaranja…
Ili u svojo poslednjem literarnoj zbirci pod nazivom Alegorija, u tom kratkom eseju-noveli Alegrija (teško je dati tačan naziv tim kratkim, improvizacionim formama koje Laku-Labart piše, možda je najbolja francuska reč recit) on govori o glasu pevačice koja je umrla. Evo poslednjih reči: …isti glas nije prestajao da peva, o onome što dolazi, čak i ako je, mrmljajući gotovo nečujno, ona pevala o samo o sopstevnom završetku i kraju koji je sve bliži, jer se zna, u pokretu koji prave usta kako bi se otvorila, izmežu daha i njegovog pomanjkanja….provalija je beskrajna, ako bismo bili precizni…ona ne prestaje da nestaje.
Laku-Labart je, i sada ću se pozvati na Nansija, mislio literaturu kao oralnu, a poeziju kao misaonu, kao svojstvo misli. Na kraju, kaže Nansi, oralnost jeste ono mišljeno, a traganje za mestom cezure, za mestom, možemo reći i obrnuto, početka, započinjanja jeste karakteristični prostor mimezisa, kao scene defiguracije.
Uvek negativitet, uvek obrnuta slika, uvek mogućnost zaokreta – to je fraza Filipa Laku-Labarta. To je taj čin, tkanja priče i promišvanja, muzičkog sleda reči i ostavljanja smisla, za sobom.
Sve to vodi ka onome što Nansi kod svog prijatelja prepoznaje kao vokalnost njegove filozofske i literarne misli. Kao dupli onotološki mimezis reči. Muzika/zvuk ima prvenstvo, ali literatura u stvari, ne potvrđuje to prvenstvo govreći o njemu, već imitira nemogućnost imitiranja primarne vokalnosti (vokalnost majke i tišine smrti između kojih živi subjekt), težeći ka njoj i znajući da će je uvek promašiti, da neće stići do zatvaranja - jer je taj povratak, uvek već suspendovan.
Za Laku-Labarta, dakle, taj proces autokonstitucije, taj proces auto-mimezisa je uvek oralan i super-sonoran, kako kaže Nansi. Jer ne zaboravimo, kada slušamo, kada koristimo sluh, mi primarno slušamo zvuk samog sebe. Proces slušanja je mesto, čin, primarne autokonstitucije.
I otud dolazi čudesna “enigma” filozofske i literarne misli Laku-Labarta – ono što bi se moglo nazvati karakterističnim za njegov rad kao pisca i filozofa. To je etička anarhičnost, moralno ne pristajanje na ono što je završeno, konačno, puno smisla, na ono što je pismeno, na ono što je retorično. Za njega je ta punoća, ta transaprentnost, ta “spritualnost”, to odricanje od zemlje, od glasa, od čak seljačke jurodivosti, ta finoća, intelektualnost, bila jednaka nasilju. I to onome najpogubnijem i najkatklizmičnijem.
Laku-Labart, nije prisato na estetizovanje umetnosti, na apolitički prosede nekakvog otvorenog dela, na apolitičku valorizacaiju nekakvog velikog, sveobuhvatnog dela tipa gesamkunstwerka, na neuviđanje sramnog karaktera spostvene autokonstitucije, kroz prostor fiksnih figura i fiksnih očekivanja zajednice.
Laku-Labart je, stoga, bio figura filozofa-pisca, čini mi se, bez pretencija da se bude filozofom ili piscem, što je retkost. Ta ganutost pred nemogućnošću, ali i pred lepotom te nemogućnosti, pred onim što nam beži, jeste za Laku-Labarta radost. I tu radost, lišenu sublimnog i strašnog (iako je to radost svesna svog porekla), on je ponudio, skromno, drugima. Kroz te polu-intimne literarne crtice-svedočanstva, improviazije na ivici poezije i igranja sa rečima.
Zbog toga je, spontano, na vest da je Filip Laku-Labart umro – u mom unutrašnjem sluhu, zapevala, melodija prve numere sa albuma Hazoni Frenka Londona, čiji je naziv Sanktifikacija…u toj numeri kantor peva ne hebrejskom, reči koje ne znam, i čije značenje sam odlučila i da ne saznam. To je moja posmrtna muzika za Filipa Laku-Labarta…to je bio jedan čin slušanja i mišljenja o drugome, čin približavanje drugome kroz sebe, čin bola, ali i čin pomirenja (radosnog) sa nezavršenim zatvarnjem jednog života, koji je povratak u nedeterminisanost, u ono što Laku-Labart zapisuje: …drevni teatar…u kome će iscrpljeno telo pronaći čudan san, odmor bez kraja…