Drugarica R. sa Novog Zelanda je pristigla ponovo u Pariz. Eto, nas dve u istrzivanju gradskih formacija. Povod je bio mundan - sta mi je sve potrebno za novozelandjansku vizu, jer sam pozvana na njeno vencanje u martu. Htela sam da vidim da li je to izvodljivo ne bi li konacno odlucila ide li mi se preko 7 brda i 7 gora na taj kraj sveta - za koji svi kazu da najlepse mesto na zemji - ili ne. Podseti me to na onu montenegro pricu o zemlji koju je bog ostavio za sebe. Sve u svemu cini se da se do Novog Zelanda moze doci i sto se viznog rezima tice. Kada smo usle u ambasadu u srcu XVI arondismana R. je uspela da naravi situaciju - inace postoje poznata po svojim blesavim komunikatroskim sposobnostima.

R: Hi, how are you doing,
This is my friend Ksenija from Serbia,
You know, since we are getting married in March,
what she's needing for visa.

(sve je to receno sa tim mekanim kiwi naglaskom, i to tipu koji je od nekuda zna)

Tip je zacudjeno pogledao, a bogami i ja - i rece joj - R. to su neke novine u tvom zivotu. Ah, ne zenim se ja sa R. vec dolazim na svadbu, ti blesavi sluzbeniku, rekoh ja na svom engleskom. I onda mi je uz jedno ha ha ukazao na formulare i pitao me ozbiljno koliko ja to hocu da ostanem u NZ - 2 nedelje, rekoh ja, sa ostalim Frenchees.

Kada sam procitala formular shvatila sam odakle ta konsternacija - pa ako je verovati forumlaru za vizu NZ su naj PC zemlja na svetu. Tu su pitanja kao na primer: Da li se indentifikujete sa nekom etnickom grupom i ako da objasnite? Ili da li zivite u pravoj i stabilnoj vezi i objasnite ako ne? Odnosno, u NZ se moze uci i putem necega sto se zove kulturalno aranzirani brak. Eh, kakava zemlja.

Posle smo isle da nadjemo Balzakovu kucu. To je isto u XVI - tamo gde je nekada bilo selo Passy...Zatvorena, naravno. Taj kraj je danas bogataski i neprivlacan.

Zatim Bon Marché - neko bi rekao idemo stopama finih dama koje novce imaju - tamo je prodajna izlozba mode i dizajna Tokija. Mislila sam mozda ima neka majca, kako bih bila branché, a da ne kosta ko oci iz glave. Kada ne lezi vraze - ukoliko hoces pravi japanski T shirt, onda plati 100 eura...a opet, svi znamo sve se to pravi u Kini.

I tako nista od toga - samo hladna voda u baru robne kuce od koje danas imam grlobolju...

Vreme se i dalje menja - univerzitet dezertiran. Ono sto daje nekakav osecaj doma - 8 automobila parkiranih ispred vrata doma u noci - i pokoji diler. Da imamo zapaljene kontejenere, mogla bih da s pravom kazem da se Résidance u povecerju pretvara u geto. No ovako, izgleda da smo jos ipak na koji korak dalje od pravog banlieu-a.

A samo pola sata, metrom i eto, puf, Bon Marché i makaroni Pierra Hermé-a...ça fait du bien...