U Amsterdamu sam. To je izuzetno lep grad. Voda i red. U njemu je tesko izgubiti se. Za razliku od Venecije, koja je sva satakana od mrezastih sirenja, lavirint. No, ponekada, pored prostora, grada, tu su i ljudski odnos, tesko razlucivi. Ponekada, sasvim zamagljeni. Ponekada tako brutalno jednostavno, da postaju nejasni. U mom slucaju, to je onaj udeo transfera. Kada ljudi, oko mene, do kojih mi je stalo, pocinju da sire energiju koja je neubicajena za posetu, za upoznavanje grada. Kada pocinju da traze. Traze odgovor za svoj zivot, traze radikalnu promenu koja treba da razresi toliko toga. Do tada, sve je to samo preklapanje. Mali razgovor medju prijateljima. Od tog trenutka, od trenutka materijalizacije, sve postaje na cas zamagljeno i nejasno, a potom to nesto drugo preuzima svoju oblik i pravac. Ali momenat transfera, momenat metamorfoze, ukoliko sam u blizini toga, je za mene potpuno zaglusujuci. Na kraju moja enegrija biva iscrpljena. Ukoliko je ovo slucaj, onaj koji se sada desava tu oko mene, ja, sekundat, kazem, mozda, jos uvek, tu u okolini, ovih kanala i kuca strmih stepenica, postoje alhemijski tragovi. A, ono pitanje koje ostaje iza "madjije" je vezano za predjeni prostor, za to sto se na kraju ocekuje, na proizvod tranformacije. Materija. I pitam se, gde, kuda, koji se to oblik na obzorju pojavljuje, ja sekundant. A znam, da ta moja pitanja ne vrede vise nista - kada se pojavi, ta ocekivana materija, sve i svi ostali, odlaze u pozadinu, nazad na pozicije...