Ovo je prevod Laku-Labartovog predavanja deci u Kulturnom centru u Montreju 2005. godine. Pošto sam tekst spremala za radio, sve je transrkibovano (kako to već biva na III programu Radio Beograda) i tekst je u nekim delovima malo skraćen. Nedostaje prvi deo - u kome objašnjava šta je to "filozofsko pitanje". Takođe, izbacila sam neke primere iz zagrada i jedan pasus u kome govori o repu - po mom mišljenju potpuno promašeno.

*****************************************************************************

Petite conférence sur la musique - Le chant des muses - Philippe Lacoue-Labarthe

Malo predavanje o muzici - Poj muza – Filip Laku-Labart

Naše današnje pitanje je formulisano na sledeći način: zašto se muzika pravi? Il,i ako vam je draže: zašto muzike ima? To je dakle, filozofsko pitanje i mi ćemo pokušati da ga tretiramo na filozofski način, bez da se osvrćemo na, doduše interesante naučne teorije, zadržavajući se upravo na pitanju ¨zašto¨?

Možda ste primetili dve stvari u vezi sa ovim pitanjem: sa jedne strane subjekat ove fraze je neodređen; on nije nužno ¨mi¨ (ljudi) – iako neću pričati o drugome do o ljudskoj muzici i neću preispitivati šta bi to mogla biti muzika životinja. Sa druge strane iskoristili smo glagol ¨činiti¨ koji pretpostavlja da muzika ne postoji ¨tek tako¨, na spontano, kao što postoje šumovi u prirodi ili jednostavni zvuci. U pitanju ¨zašto muzike ima¨ - glagol imati označava i činjenje.

Želim da vam privučem pažnju na jednu drugu stvar: ako postavljamo ovakav tip pitanja, to je zbog toga što se istovremeno pitamo i šta je to muzika? Ova dva pitanja su nerazdvojiva. Razlog za to je jednostavan: začuđeni smo pred onim što čini muziku. Otkuda to čuđenje? Gde je tu mesto filozofskoj začuđenost? I to u današnje vreme kada nam je jasno da još od vremena starih Grka filozofija nije ni prestajala da govori o muzici?

Možda je naše pitanje vezano za činjenicu da danas niko nije začuđen pred ovim fenomenom, jer je u našim društvima muzika sve preplavila, ona je, drugim rečima, sveprisutna. Govori se da je moderna civilizacija – civilizacija slika ili ¨spektakla¨. To nije pogrešno. Međutim, zaboravlja se da su te slike većinom ¨sonorizovane¨, kao na filmu ili televiziji; Za razliku od posmatranja slika, gde imamo mogućnost da prestanemo sa gledanjem kada god hoćemo, od muzike ne možemo pobeći, jer se uši ne mogu zatvoriti. Danas, muzika je svuda: u robnim kućama, kafeima ili restoranima, u liftovima, u čekaonicama kod lekara, u automobilima i taksijima, u avionima itd. Od trenutka kada je čovek uspeo da elektronski reprodukuje muziku, da je snimi i da je distribuira, živimo kao da smo u filmu. Nekada je slušanje muzike bila mnogo ređa pojava: trebalo je čekati praznike ili ići na koncert, ili u crkvu; ili je, pak, stvarati sam. U današnje vreme hodamo sa slušalicama u ušima i piratski skidamo kompakt diskove sa Interneta...
To su upravo razlozi zbog kojih onaj koji se pomalo bavi filozofijom još uvek ima pokoji razlog da bude začuđen.

Zašto, dakle, muzika?
Najpre, šta znači ta reč, koju koristimo bez razmišljanja, kao da smo sigurni da znamo šta ona jeste...
Ovde se kao i na drugim mestima radi o grčkoj reči - to je reč koja je preživela u gotovo svim evropskim jezicima. Ta reč je hè musikè što znači umetnost Muza. A ko su one bile, te Muze?

U starogorčkoj mitologiji – u toj zbirci priča i legendi koje dobrano prethode rođenju filozofije i koje su osnova njihove religije – Muze su kćeri vrhovnog boga Zevsa i jedne boginje koja je danas pomalo zaboravljena, ali je bila vrlo važna i vrlo drevna: Mnemozine.
Zašto je ona važna? Zato što je ona odgovorna za misao, za duh, a njeno ime dolazi od reči koja označava sećanje – mnèmè; odnosno, ta reč ukazuje na čin ¨mišljenja na nešto ili nekog¨. I kao što možda primećujete naša reč ¨memorija¨ (ili naša reč ¨mentalno¨) proizilaze, tek pomalo deformisane, iz te starogrčke reči. Na grčkom se, takođe, iz te reči izvodi i pojam Muza.

Po navici govorimo kako su Muze boginje umetnosti, odnosno onoga što su Grci nazivali tehnè. Pod ovim pojmom oni su podrazumevali sve načine proizvodnje koji nisu prirodni (pa otuda naša reč ¨tehnika¨). Ili još preciznije, govorimo da su Muze boginje ¨lepih umetnosti¨, onih koje isključuju zanatsko umeće: to su ¨tihe umetnosti¨, kao što je to govorio Platon, koje pripadaju domenu vida (slikarstvo, skulptura, arhitektura), kao i one druge, one koje potrebno slušati (poezija, muzika, teatar, ples). No, kada se radi o najstarijim verzijama mita ovakva podela nije potpuno ispravna: Muze su, tada, bile vezane samo za muziku i poeziju – to se objašnjava činjenicom da je sva poezija bila pevana, ili solistički (pevao ju je sam pesnik, ili recitator, ili pripovedač) ili horski (na poetskim takmičenjima ili u teatru). Muze su, tako, bile istovremeno i boginje muzike i boginje poezije.

Šta se podrazmeva pod rečju ¨poezija¨?
Treba znati da je termin poïèsis, na grčkom, označavao proizvodnju, ili ako vam je draže, stvaranje. Pojam tehnè o kome sam prethodno govorio - to jest umetnost i umeće, pravljenje - je jedan od vidova proizvođenja, jedan od vidova poïèsis -a. Ali postoji i prirodno staranje, ono ¨fizičko¨(fizis, to je priroda). Sve što se pojavljuje– od listova na drveću u proleće, do spomenika koje ljudi ostavljaju tokom istorije – sve to je poïèsis ili je od poïèsis-a. U poretku umetnosti ¨poezija¨ je umetnost par excellence, najuzvišenija i najplemenitija, najcenjenija od svih umetnosti: ukratko naj ¨poietičnija”. Poezija je čisti ljudski poïèsis. A razlog za to je jednostavan : ona je umetnosti jezika – smisla, a time i mišljenja, razmene, sećanja. Jezik je upravo ono što konstituiše čoveka i čini od njega ¨tehničko¨biće, odnosno nešto više od čisto prirodnog, ¨fizičkog¨ stvorenja. Čovek je živo biće koje je u posedu jezika, onoga što su Grci nazivali logos – koji je istovremeno i kalkulacija i um. Ovo je jedna od prvih velikih definicija čoveka koje nam daje filozofija, i koju pronalazimo kod Aristotela, Platonovog učenika.

Muze i njihova majka Mnemozina, su, dakle, boginje jezika, prvog poptuno ljudskog „proizvođenja¨ ili ¨činjenja¨, a samim tim i prvobitne ¨tehnike¨. Stari Grci su smatrali da je u samom početku, u svojim prvim koracima, jezik bio ¨poezija¨.

Ukoliko se osvrnem na sve što sam dosada rekao, naše početno pitanje je dobro formulisano: muzika je umetnost i tehnika, ali zašto je pravimo? Zašto se muzika proizvodi? Ili, zašto je ona poetična?

Vidite, polazeći od grčke misli (mitologije, zatim filozofija), došli smo već do dva zaključka, i to vrlo jednostavna: 1. Muzika je srodna jeziku 2. Muzika je umetnost, tehnički poïèsis.
Pogledajmo ovo pobliže.

Muzika je srodna jeziku

Muzika nije samo zvučni fenomen, kao na primer fenomen buke. Buke ima svuda u prirodi, a delovanjem industrije ima je još i više. Ali nije muzika, a ni muzika nikada nije uspela da je oponaša (čak ne ni ¨konkretna muzika¨, koja se bazira na terenskim snimcima).

Vratimo se jeziku, gde je puno različitih istraživanja i opservacija, pokazalo najmanje dve stvari.

Jedina senzacija ili percepcija koju dete ima u stomaku majke, pre svoga rođenja, jeste slušanje. Beba ne čuje dobro spoljašnje zvukove – oni su isuviše prigušeni, ali ona čuje, gotovo direktno, glas svoje majke: ona čuje kako majka govori. Utvrđeno je da je beba osetljiva na alternacije (zvuk/tišina) i visinu zvuka (duboko-visoko). To znači da ono muzičko postoji već u samom jeziku. A to muzičko ne pripada poretku obrazovanja reči ili još manje značenja.

Taj tip muzikalnosti jezika u nauci o jeziku nazivamo prozodija (opet jedna grčka reč – odos znači pesma).
Sve se to dešava kao da je, pre nego što će se pojaviii u svetu – na svežem vazduhu – među stvarima i bićima koje će naučiti da gleda, da dodiruje i da okusi, između kojih će naučiti da se kreće, koje će naučiti da voli ili da ih se plaši, dakle, pre nego što će shvatiti šta je uživanje ili bol, pre nego što će napuniti vazduhom po prvi put svoja pluća ili pre nego što će ispustiti svoj prvi krik, čovek već slušao nešto što pripada jeziku, a što je potom pohranio u sećanju, toliko duboko da je gotovo i zaboravio: njegovu «muziku».

Dakle, ukoliko muzika hoće da oponaša nešto – kao što to, po starim Grcima, čine sve umetnosti - to bi bila ta stvar, koja je odslušana aposolutno pre. Muzika će tražiti da ponovo nađe tu stvar, stvarajući od nje eho.

Vratimo se pitanju prozodije.
Moderna nauka o jeziku pokazuje da ono što je prvo u jeziku, nisu reči (izolovane, uzete svaka za sebe), već fraze: jedna vrsta organizacije, poredak ili preliminarna zvučna «struktura» u koju se, zatim, smeštaju reči: struktura traženja (ili pitanja), nezadovoljstva, zadovoljstva, zahteva itd. Sasvim malo dete pre nego što spozna ili artikuliše neku reč, «guče». Ovo se na prvi pogled čini nebitnim. Ali detaljnja istraživanja ovih «gukanja» pokazuju da dete uči da frazira.
Ovo fraziranje od koje započinje govor je u osnovi muzičko. Njegove dve najvažnije karakteristike su:
1. Intonacija i modulacija. Dete se okušava u «fonemama» (fonè je, na grčkom, glas): izolovanim ili ulančanim, vokalima ili konsonantima, kroz varijacije u visini, intenzitetu, često kao kakav melodijski crtež, ili repeticija. Dete je fascinirano proizvođenjem zvukova svojim glasom, reklo bi se da se igra svojim glasom isto kao što se igra sa rukama.

2. Ritam (rytmos, na grčkom jeziku označava pokrenutu formu – figuru). Postepeno, i u odnosu na to da li je gestikulacija koordinisana (to je ono što će bez sumnje uvek povezivati muziku sa plesom), kroz igre prekidanja i ponavljanja, kroz alternacije, počinjemo da primećujemo manje ili više pravilne oblike: ritmičku organizaciju budućeg jezika. Veliko zadovoljstvo pronalazi se u stalnom vraćanju na iste «foneme» (sonoritete), u vidu asonance i konsonance. Sve ovo vodi ka, a čemu bi drugom nego, poeziji: metru i rimi. Ali da bi postalo muzikom, potrebno je još nešto. A to je sadržano u sledećem:

Muzika je proizvodnja (tehnički «poïèsis): muzika je umetnost

Možda ću vas iznenaditi, ali reći ću to ovako: kao i svakoj drugoj umetnosti i muzici su potrebni instrumenti; a ti instrumenti imaju ulogu da proizvedu određene efekte, koje ništa «prirodno» ne može da stvori. Kako bi skratio priču, ukazaću na tri fenomena.

Prvi od instrumenata je telo: ruke koje udaraju ritam, na primer, ali pre svega glas – dakle sve što je unutar našeg tela (disajni aparat: pluća, grlo, usta) omogućavaju nam da proizvodimo zvuke, da ih menjamo, omogućavaju nam da pevamo: da «proizvodimo» pevanje. Čovek ne peva isto onako kako govori. Čovek takođe ne peva, ili peva sasvim malo, kada pevuši. Kako bi se uistinu pevalo potrebna je posebna vežba, koja se uči; a da bi se pevalo stvarno umetnički potrebna je obuka koja je još zahtevnija, u zavisnosti od tipa pevanja: opersko pevanje, bluz, pop. Tokom pevanja, zahtevamo da glas čini nešto drugo od onoga što on radi spontatno: tražimo od njega da pronađe delić one muzike od ranije (od pre rođenja), o kojoj sam govorio.

Ako je muzika, kao što verujem, vezana za jezik, i ako je prvi instrument upravo glas, on služi kako bi se pevao jezik, kako bi ga ozvučio, kako bi jezik pronašao svoju melodiju.

Tačno je da svakom jeziku, da svakom tipu jezika, odgovara njegov muzički stil. Uzmimo na primer evropsku orkestarsku muziku, posle Renesanse. Slušate jedan komad, jedan stav simfonije; ne moreate da prepoznate delo ili kompozitora, to zavisi od vašeg obrazovanja, ali uz samo malo navikavanja mogli biste bez muke da prepoznate poreklo te muzike i da kažete: « to je neka ruska muzika, ili to je italijanska muzika». Kako to? Ne postoje reči, ali zato, pojednostavljeno rečeno, melodija i prozodija, ritam i celokupni oblik te muzike reprodukuju formu jezika iz kojih dolaze. Ruski ne «peva» na isti način kao italijanski.

Ima drugih primera, možda, još očiglednijih. Neki od vas, nesumnjivo, poznaju džez. Ali znate li šta je to džez, koje je njegovo poreklo? To je pre svega instrumentalna muzika, čije je poreklo, kao i poreklo gotovo svih drugih muzika, je voklano: gospel, bluz, radne pesme. Šta, dakle, čujemo u toj muzici? Jezik američkih crnaca, lošeg govornog engleskog – ili ako hoćete engleskog sa akcentom, sa «čudnim» izgovorom – Afrikanca koji su kao robovi dovedeni iz Zapadne Afrike u Sjedinjene američke države i koji su zadržali akcentuaciju, ritam i prozodiju njihovih maternjih jezika. Instrumenti koji se sviraju po pravilima afričkih jezika zvuče potpuno drugačije od naših. I otuda čuđenje Evropljana: šta je to, kakva je to muzika? Odakle ona dolazi? Nikada se nije čulo ništa slično, naprosto zato što se zanemarivalo funkcionisanje afričkih jezika (na kraju krajeva odbijalo se da ih se čuje) i zato što se nije razumelo da američki Crnci ne govore jezik koji im je svojstven.
Dalje, iako ima najraznolikijih instrumenata, u Evropi se nije puno toga promenilo od grčkih vremena. Izvan domena udaraljki – koriste se još dva tipa instrumenata.

Žičani instrumenti koji spadaju u vrlo «proračunate» instrumente, vrlo matematički razvijene: računanje intervala, računanje tonske visine zarad štimovanja. Grci su koristili liru, kako bi pratili izvođenje poezije (one koje zovemo lirska poezija, one koja je najpevnija, najintimnija, koja nas najviše dotiče). Lira je bila instrument boga Apolona, koji nije bio slučajno bog mere, harmonije, propocije, ravnoteže, računa, lepih formi – i samim tim i lepih umetnosti.

Tu su duvački instrumenti, sa druge strane, od kojih je najpoznatiji aulos – reč koju najčešće prevodimo kao «flauta» što me posebno nervira. To nije bila uopšte flauta, već instrument sa piskom, nalik oboi ili klarinetu, koji je stvarao vrlo bučnu muziku, široke tesiture, i u visokom i u niskom registru. Taj aulos je bio vezan za jednog drugog boga koji je takođe bio zaštitnik umetnosti, a ovaj bog je bio istinski bog muzike: Dionisa (Dio – nusos: Zevsov sine, božiji sin ako hoćete). Koliko je Apolon bio bog mere, proprocije i uravnotežene lepote, toliko je Dionis, bio divlji, nasilni bog, za koga su Grci govorili da nije njihov, već da dolazi sa Orijenta: iz Indije ili Arabije. To nije bio bog mirnoće i smirenosti, kao Apolon, već bog kolektivnog pijanstva, transa i nesputane muzike. Zvali su ga takođe i Bahos (Bakus starih Rimljana): bog vina – iako najverovatnije kod Grka nije bilo samo vina, već i poneka travka. Pričali su o njemu da je pokorio Grčku uz pomoć povorke razuzdanih žena: Menada ili Bahantkinja (jedna Euripidova drama nosi ovo ime), uzrokujući pijanstvo i delirijum, neku vrstu kolektivne vrtoglavice koja se širila posvuda kuda je prolazio. On je bio, takođe, vrlo staro božanstvo, koje je imalo tu karakteristiku, možda i zbog toga što je bio Božiji sin, da ciklično umire svake godine, i da se ponovo vraća u život, u odnosu na smenu godišnjih doba. On je bio takođe i bog tragedije.

Sve ovo – glas pesme, dva velika tipa instrumenata – vode nas ka trećem fenomenu koji želim da pojasnim.

To je pitanje amplifikacije.

Ne postoji muzika bez instrumenata, uključujući i sam glas. Zašto je to tako? Jer je potreban rezonantni obim ili «rezonantna kutija» (to je uvek šupljina) kako bi muzika postala čujna: glasnice, grlo, usta; lirin «stomak», šupljina cevi kroz koju prolazi dah. Muzika uvek pretpostavlja nekakvu amplifikacijsku mašinu - pojačalo. Kao da je potrebno ne samo pronaći ono što je čuto pre rođenja, glas ili jezik majke, već ga i stvarno čuti, i to u spoljašnjem svetu. Vi znate dobro da prostor, razdaljine, vazduh i razne druge stvari, predstavljaju prepreku prenošenju zvuka. Zvuk se prostire mnogo sporije od svetlosti, sluh je uvek u zaostatku u odnosu na vid. Potrebno je, jednostavno, još malo vremena kako bi zvuk stigao do nas. Prostiranje svetlosti je za naša čula, našu percpeciju, praktično trenutno. Prostiranje zvuka to nije. Zato je potrebno da se zvuku pomogne, da se on «pojasni» - da mu se da snaga koju on nema. Potrebno je dati zvuku mogućnost da pređe razdaljinu, koju on teško prelazi, naročito ako je ta razdaljina ona koja deli momenat pre i posle rođenja! Ili jednostavnije, ako je u pitanju razdaljina koja čini prostor.
Iz ovoga proizilazi sledeće: muzika ima za zadatak da klarifikuje, pojasni majčino prigušenje zvuka. U majčinom stomaku, dete ne može da se razlikuje od tela majke: ne postoji prostor, distanca. Ako čuje to odmah provocira reakciju: da se pokrene, da bude dirnuto. Ako muzika postoji to je zbog toga da bi ponovo našla tu prvu, sasvim prvotnu, emociju.
To je i pravi razlog zbog čega je muzika uvek imala problem amplifikacije, i što je uvek bila sklona tehničkim inovacijama.

Evo još jedanog, i poslednjeg primera, koji posebno volim da navodim: to je praistorijska muzika, ili ono što pretpostavljamo da je ona bila, sa više ili manje uspeha. To je muzika koju nazivamo paleolitskom, muzika kromanjonaca ako hoćete. Pećine, a pre svega one dekorisane, u kojima su zidovi bili oslikani, izdubljeni ponekad i kojim misterioznim znakovima, te pećine nisu bile nastanjene: one su bile mesto kulta, ritula, neke vrste crkava ili hramova. Kasnije je shvaćeno da ove pećine nisu bile birane samo zato što su njihovi zidovi bili pogodni za oslikavanje ili dubljenje, već i zato što su posedovale izuzetne akustičke karakteristike: da li zbog toga što su bile u blizni podzemnih reka ili izvora, čiji je huk omogućavao da se modifikuju određena zvučanja, da li zbog toga što su imale snažan eho, ili zbog toga što su hodnici i galerije „komunicirali“ međusobno, omogućavajući da se zvuk sa jednog mesta prenese i pojača na drugom. Pomalo kao u grčkim pozorištima, u kojima je akustika tako dobro proračunata da ako se novčić ispusti na sceni, zvuk toga se čuje na najvišim tribinama, ili kao u katedralama ili koncertnim salama.

Drugim rečima, amplifikacija nije skorašnjeg datuma. A zašto je to tako?

Na kraju krajeva iz jednog jednostavnog razloga koji sam već sugerisao. Muzika je umetnost emocija: tog pokretanja koje nas je uljuljkivalo pre našeg bolnog stupanja u egzistenciju. Muzika može biti vesela ili setna, srećna ili tužna. Možemo voleti jednu muziku i mrzeti drugu. Ali od trenutka kada smo dotaknuti, nešto se odmah pokreće, a to nešto se zove radost : remetilačka emocija. Toliko često viđamo ljude koji plaču slušajući neki komad muzike: oni ne plaču jer su tužni, oni plaču od radosti. A ako plaču od radosti, to je zbog toga što ta emocija – ta prvobitna emocija, najastarija od svih – dolazi odjednom, bez zadrške, da ih preplavi.

U tome, verovatno, leži moć Muza.

Montrej, 12.februar 2005.