Una me je nešto zamolila. Zamolila me je da napišem nešto o francuskoj modi. Odmah ću reći nisam neki veliki ekspert. Ono što sam videla je bilo na marginama pariskog modnog sveta. Onaj centar - koji je prostire od rue de Faubourg St-Honoré/ Avenue Montaigne/Avenue George V sa jedne strane, Rue Bonaparte-St Sulpice-Rue de Grenelle, sa druge strane - to je svet u kome bez poziva običan čovek/civil nema šta da traži osim da gleda izloge i posle se vrati u svoju rupu.

U Parizu nikada ništa nije dovoljno ekskluzivno. Uvek postoji ono što je još skrivenije, još više artisanal, još starinskije (u načinu pravljenja), što iziskuje neke starice od 100 ljeta, nekakve atelje po stanovima, neku potpunu opskurnost. Na primer, poslednji atelje za perje u Parizu (radi pre svega za potrebe opere i Moulin Rougea), ili poslednji atelji za šivenje šljokica, ili nekolicina preostalih ateljea za čipku, ili ateljei za čipku, šljokice i donji veš. Da objasnim - to su kao neke kuće misterija - pune kutija u kojima se kriju skupocena perja, raznih boja, u kojima žene rukom šiju i vezu. To su po pravilima stanovi koji izgledaju kao da se nisu menjali od izuma gasnog osvetljenja. To su sakriveni "dragulji" - u kojima su zidovi sve do tavanice na nekih 5 metera otpočeni najrazličitijim uzorcima čipke - svih mogućih boja, dezena, materijala. I iz takvih začudnih mesta - koje svako mora biti više off od onog drugog - izlaze predmeti. Predmeti koje želiš da imaš čim ih ugledaš - predmeti koji su toliko skupi da koštaju kao automobil. I da napomenem svi ti ateljei su poslednji u svojoj vrsti.

Dakle, francuska moda je pitanje istrebljenja, jer nikada ništa nije doboljno jedinstveno.

Drugi deo je - nikada ništa ne sme biti previše na prvu loptu. Takozvani "1e degré" to je apsolutni faux pas. Najgore nipodištavanje koje možete reći za nekoga, a vezana je za modu, je da je neko elegantan na prvu loptu. Ne, nikako - ukus mora biti vidljiv, ali način kako se stiglo da elegancije mora biti skriven. Francuski ukus - to je ono kada se nosi crno i veže šal ili ešarpa, i istovremeno se izgleda nonšalanto, ali i šik, i zna se da se potrošilo puno vremena na to, i da se istovremeno nije potrošilo ni malo vremena. To je pitanje trenutka, ali to je pitanje tvrdoglave postojanosti.

Dakle, u modi, a i šire - ništa nije dovoljno pretenciozno. Treba negovati pretencioznu "lakoću".

Zato u Parizu barem još od 2003. svi nose starke - pre nego što sada svi nose starke ponovo - starke je važno nositi uz odeću kreatora, kombinovati ono što je "street" (ah, kako su francuzi tu naivni) sa onim što je classe (tu nisu ni malo). Zato u Parizu svi nose baletanke. Svako mora da ime jedne lakovane baletanke crne.. Kao i crnu haljinu. Kao i mali crni kaputic. Kao i ešarpu u boji. U međuvremenu za mlađe i levičarskije preporučuje se "cmoljava" moda - no, ako ste zaista bobo, vaša cmoljavost će biti od kašmira i finog pamuka, možda i od pamuka, lana i svile. Ako niste to će se videti, ali tu se možete vaditi na "ukus", za koji francuzi ipak veruju da je više stvar proviđenja nego klasne strukture.


Ukus jeste singularan, za francusku modu, ali njegova primena je poželjnija ukoliko je "standardizovana".

I pre svega francuska moda je pitanje tela. Ona računa na apstrakno telo, koje je u najsjajnijim primerima (Dior, Saint-Laurent), telo svake, obične žene. Citat: Saint-Laurent je mogao da obuče bilo koju ženu (i sa dugim i sa kratkim nogama). Francuskinja neće obući ono što joj ne stoji, jer je previše stegnuta da bi dopustila "jugement" javnosti. Zbog toga ona preferira "uniformu" - crno, ešarpa. Unutar te matrice treba napraviti hiljade varijanti, istovremeno, čekajući da se idealno apstraktno telo ovaploti. Bolje je skrivati telo, nego ga nuditi na tanjiru. Bolje je da se misli da je žena "glupačica", nego da misle da ta žena može sve. Bolje je da se misli da ta žena može sve u stvari, ali da načini do kojih dolazi do cilja nisu svima samorazumljvi, osim seksualne komponente. I najsnažnija žena mora sebi da dopusti trenutak slabosti. Tako i moda - i najkonsekventiji stil mora imati u sebi malo odstupanja da bi kao takav bio percipiran.

Francuska moda je oksimoron. Ne treba je voleti previše, da bi je se stvarno cenilo. Uostalom, u slučaju Francuske zaljubljivanje u nju je štetno. Frankofili, ako su imalo pošteni, ili završe u Seni ili u izganstvu od samih sebe.

Francuska moda - to je pitanje lepršavog egoizma i blaziranosti - onog koji, paradoksalno, pokreće stvari, bez da ikada o stvarima, o ljudima, o životima misli kao o vrednima muka. Da napomenemo: moda je blazirana, a ne vi.

Francuska moda je drugim rečima - pitanje zavisti. Kada zavidite na nekoj stvari, kada vam dođe da otiuđite neki objekt, i kada ta neka stvar čini da stvorite neku sasvim drugu stvar za sebe za kojom će se svi osvrtati, ili kada ravnodušno analizirate uživajući u gledanju, susreli ste se sa njom - i prepoznavanje se već uveliko desilo.