Wednesday, January 23, 2013

most i devojke



Ovih dana čitam jednu knjigu o slikama i se često vozim taksijem. Primetila sam da me te vožnje opuštaju. Ćutim. I taksisti ćute. Ili, poneki tek, pričaju svoje priče – o porezima i državi. Interesuje me, ne pretvaram se, dok pričam sa njima. Primetila sam da poslednjih dana počinjem da posmatram Beograd kao da u njemu ne živim. Ne bih rekla kao turista, ali kao neki putnik, posmtrač, namernik, neko ko se obreo preko noći u njemu i sada ispituje. Kao da sam, tek, u njega došla. Ne smeštam ulice u mape sećanja, u mreže značenja. No, nije to ni analitički pogled. Kažem, više tako, sne ruke, pomalo sa strane. Da imam foto-apart, slikala bih šta bilo i ništa nužno. Ali bi me, opet, taj čin opeterećivao, terao na nužnost. 
Krenula sam danas, prvi put, od kad se sećam, po mraku preko Brankovog mosta. Došla sam do pola i onda sam morala da se vratim, jer nisam htela da odlažem  obavezu zbog koje su me zvali. Dosta ljudi ide po ispucanom nogostupu mosta. Pre svega devojke. Zanimljivo je to.
Beograd se neprimetno menja. Iskrsavaju ćoškovi koji bi mogli biti bilo gde drugde, u bilo kom drugom gradu. Potpuno nekosekventni isečci uniformizacije metropola, pored izloga za ženskim čarapama. Kojih ima tako puno, još uvek, posvuda. Kada te ženske čarape – sa jeftinom, neukusnom čipkom – odjednom počnu da se skrivaju, iskrsnuće novi ćoškovi.
Dok se vozim taksijem vidim srednjovečne ljude kako se smeju, tinejdžere kako se nespretno ljube, starce koji se mrgode, lepe, same devojke, kako gledaju u nebo. Sve su to scene, sve su to forme-slike, koje primećujemo jer smo ih već videli. Patos singularnosti i uređena banalost gradske gomile.
Juče sam gledala film o Hani Arent. Činio mi se kao oda pušenju. Chain-smoking kao sekvencijalnost filmske slike. Pušenje kao "imago" mišljenja. To mi se učinilo naivnim. Žena koja puši misli. Žena koja puši misli i govori. Žena koja puši, valjda i pati, misleći. Filmski patnja junaka uvek se završi u predvidljivosti herojskog kao predvidljivosti izuzetka.  
Zato treba naučiti posmatrati i gledati, ponovo, očima lišenim mreža sećanja i izuzetnosti. Čak i ono što se ne da gledati drugim očima. Jer je preblizu, jer se u njemu živi. Ponovo posmatrati ono poznato, ne da bi se otkrilo poznato kao novo, već da bi se prevazišla zavodljivost nostalgije i pobedila samodopadnost novine.  Ponovo ugledati ljude. Ponovo gledati svet. Učiti.  

2 comments:

Leonardo Kovacevic said...

divan tekst. dok ga citam shvacam da mi nedostajes. leo

Leonardo Kovacevic said...
This comment has been removed by the author.