...unutrašnje_dvorište...

Sve više i više, u poslednje vreme, opseda me muzej. Znam i tačnu genealogiju toga. Nije povezana sa tragikomičnom činjenicom da u Beogradu u stvari ne radi ni jedan, iole važan muzej. Već godinama. Nije povezan ni sa činjenicom da je u Zagrebu izgrađen prvi moderni muzej savremene umetnosti. Sapet pod libidinalnom energijom svih kustosa sa ovog prostora koja se u njega ulila. Moj otpor prema muzejima je dugi niz godina bio veliki. Mrzela sam trupkanje i trčanje i prinudu gledanja. Prinudu sećanja. Sećam se prkosne izjave mog najboljeg druga, izgovorenu davno, koja mi se činila kao nesuvisli izliv ljubavi: "Ali, Luvr je kao svemirski brod". Znam, tada sam se smejala, a htela sam da ga udarim. Smatrala sam njegovo oduševljenje nepotrebnim sentimentalizmom svakog frankofila, kome je valjda, svrha da takve izjave daje, s vremena na vreme.  Meni se, tada,  jedino dopadalo unutrašnje dvorište Luvra, koje mi se činilo kao prelepa pozornica, gde sam mogla da čujem zaboravljene zvuke i korake. A u stvari osećala sam da me tera da Luvru dam vrhunski značaj, bez pogovora.

Pre jedno šest meseci prevodeći "Kore" Didi-Hubermanna, naišla sam na njegovu distinkciju muzeja – kao mesta kulture, i onog drugog mesta –  na kome se takođe dešava rad sećanja, ali druge vrste, koje se tretira kao lokalitet. Didi-Hubermann implicira, insititrajući na distinkciji Auschwitz-Birkenau, da je muzej kao muzej uvek i mesto zaborava, a ne (samo) mesto sećanja. On govori da je lokalitet (shvaćen u arheološkom ili pak prirodnjačkom smislu – jer ne zaboravimo u knjizi pominje šumu breza, dakle, ono što u biologiji nazivamo sastojinom, odnosno jednom karakterističnom zajednicom breza) mesto koje je na neki način "prepušteno" zaboravu, ali na kome se ipak i uprkos, toj manje ili više uspešnoj konzervaciji, dešava proces individualnog suočavanja sa zaboravom, odnosno sećanjem. U stvari dešava se suočavanje sa "radom vremena". Zato, Didi-Hubermann, kaže, važno je posmatrati, a kasnije i zapisati, kako bi se suočio sa radom vremena koji je uvek istovremeno i rad života i rad smrti, posebno na mestima na kojima je ovaj drugi rad bio primaran, odlučujući i aktivan (jasna je distinkcija sa klasičnim grobljem, koje je takođe arheološki lokalitet par excellence).

U Parizu postoji muzej Jacquemart-André. Na ulazu u taj hôtel particulier na Bd.Haussmann stoji ploča. Da parafraziram: Sve što vidite u ovom muzeju plod je ukusa gospođe Jacquemart-André. Ona je ostavila svoju kolekciju i kuću Francuskoj uz uslov da u njemu ne sme ništa da se promeni, kako bi svedočilo o njenom izuzetnom ukusu i izboru. Jedan je to od najfascinantinijh muzeja. Stvarno ništa se nije promenilo od prelaza vekova do danas. Hodajući kroz muzej primećuje se da kustosi tamo intervenišu samo u određenim sobama iz kojih su ispraznili nameštaj, pa se sada u njima postavljaju izložbe koje nemaju nikakve veze sa gospođom Jacquemart-André. Na primer, izložba o zlatnim predmetima Skita. Gospođa Jacquemart-André je i sama bila kustos. I to ne samo umetnina koje je skupljala, već i sopstvenog života. Ali taj muzej je ujedno i lokalitet, na kojem pre svega deluju konzervatori. U njemu se dešava, svakodnevno, rad vremena, koje okamenjuje, čini se, bespogovorno njegovu ne-živost. U njemu se dešava rad zaborava. Sećanje na gospođu Jacquemart-André prestaje da postoji. Postaje prašina koja se skuplja na stolu pokraj prozora. Postaje opresivna atmosfera zažutelih prozora ispod kojih teče utišani zvuk saobraćaja bulevara Haussmann. Da, u tom obilju "objekata" nema poveznice i oni polako nestaju sa zidova, pred našim očima. Šetajući oseća se zadah demencije. Šetač je tu da bi dao smisao svim tim objektima i njihovim životima. Šetač-posetilac je tu kako bi skinuo slojeve, kako bi oljuštio premaze prošlosti. Šetač-posetilac je nužan da bi se setilo. Na donjem spratu, koliko se sećam, se nalaze odaje njenog muža – gde eksplicitno piše da je Madam promenila tapete i još nekolicinu stvari po gospodinovoj smrti. Na taj način, ovaj muzej je postao i mis-en-scène, pozornica jednog braka. Primetiti to, biti svestan te intervencije, jeste shvatiti da je i rad posmatrača, u stvari, mis-en-scène sećanja koje želi da utekne prinudi i već ponuđenom rešenju. Posmtrač je, drugim rečima, reditelj sećanja i glavni akter rezistencije, pokušaja nezaborava.