Ovo je kratko-autobiografski...i verovatno ovaj tekst necu dugo ostaviti da ovde stoji..


Danas je dan kada pominjem svoju prvu ljubav.

Moj odnos sa Rastkom je jedan od onih koji su me u mnogome oblikovali, a opet to je bio odnos koji sam tek pre neku godinu upsela sebi da definišem i kao ljubavni. Naša vezanost tokom godina odrastanja i puberteta svakako nije bila bezrezervna i ekskluzivna, ali je bojila sve postupke. Mislim da je moj raskid sa Rastkom, tako buran i u krajnjoj liniji, nepovratan, ono što je označilo da sam iz ušuškanog detinjstva prešla u prilično ušuškanu mladost. Ono što je tu jedino čudno - jeste da je naš razlaz bio politički i da se ticao mog odbijanja da budem radikalna, da u krajnjoj liniji prihvatim da je politika nešto presudno u životu. Mislim da sam tada napravila “ženski” izbor, da sam izabrala “život unutra” nad “životom spolja”. Odnosno, da sam izabrala da ima važnijih stvari i da sam time potvrdila nekakvu hijerahijsku fikciju u kojoj postoji nešto važnije u životu od onoga što je sada - iako je to potpuna iluzija, obično sranje.
Rastko mi je tada rekao – “ko nije samnom, nije me dostojan” – i ja sam ga gledala, u nekoj od sala Arhitektonskog fakulteta, i pitala se zašto? Bilo mi je jasno da između nas više ne postoji mogućnost komunikacije – da se on sanktifovao i postao pravednik, a da sam ja ušla u profanu zonu nemoći.
Otuda kod mene averzija prema svemu što se čini kao jedino, herojsko rešenje i otuda kod mene čudno pasivno-agresivan odnos prema značaju nacionalnog identiteta. To ne znači da nemam nacionalnu svest, samo mi je u najvećem broju slučajeva, kada se suočim sa izborom, svejedno.
Da pojasnim – studentski protest 96 i 97 je za mene usitinu bio prekretnica – u onom smislu u kome se oseti život koji nije samo vezann za porodicu, u kojoj je on vezan za zajednicu, za “trenutak koji sve menja”. I čovek postane na neki način zavisan od tih trenutaka – od momenata kada čineći masu daje svoj doprinos, čiji stvari drugačijim. Govorim u ovim frazama jer takav život i jeste jedna velika fraza, gotovo fikcionalizovano neprekidno očekivanje.
Na današnji je dan pre tri godine ubijen Zoran Đinđić, juče je svoj život skončao Milošević. U martu su se u Srbiji dešavali protesti, kao i početak bombardovanja. Interesantan mesec.
Kada je pre tri godine bila sahrana Đinđićeva, to je bio poslednji put da sam izašla na ulicu i da sam ušla u taj divni osećaj samozaborava, unutar drugih ljudi, deleći sa drugim ljudima, bivajući solidrana sa drugima i oni samnom. Bilo je tu i onog ličnog – onoga što sam tada opisala kao “u znak sećanja na moj politički život devedestih”. No, ono što je bilo drugačije od svega ostalog jeste da je to bila moja usamljena šetnja – bila sam sama. Nije bilo drugog, barem dok nisam srela mog najboljeg druga, sa kojima bih delila tu šetnju. Bilo je pravilo, nastalo spontano i bez predumišljaja, da u tim šetanjma, okupljanjima, uvek imaš nekog partnera ili grupu sa kojima sarađuješ u svom afektivnom radu. Sada to za mene nije bio slučaj – u velikom delu povorke bila sam sama.
Moj sadašnji životni partner nije bio samnom, moji bivši prijatelji nisu bili tu. To je bila najmelanholičnija šetnja u mom dosadašnjem životu.
Postoji nešto neobično u poznavanju grada, kako je moja generacije upoznala Beograd, a to je poznavanje njegovih ulica kao njegovih kolovoza. Dakle, upozvanje grada u trenutku kada je on kao urbano-fukcionalno-proizvodna sredina suspendovan. Moj odnos sa Beogradom je oduvek bio prisan, ali mi se čini da je tokom tih šetnji glavnim ulicama, ali možda još više za vreme bombardovanja postao još prisniji. I to ne zbog herojskog osećaja “grada otpora” ili “grada žrtve”, već zbog toga što je u tom trenutku Beograd bio samo grad, ulice, kvart, kuće ili bolje rečeno struktura u kojoj se živi, ili još bolje prostor. Taj osećaj sreće, aposlutne i neobavezujuće, epifanijske sreće, koje smo imali (ne samo ja, već i moji prijatelji) za vreme bombardovanja verovatno je teško drugima preneti. To je bila sreća koja se dešavala u trenutku suspenzije, u trenutku anomije, u trenutku koju Benjamin naziva “čistim nasiljem”, u trenutku koju nazivamo “izvanrednim stanjem”. Nikoga nije bila briga. Postojala su samo sve duži, sve sunčaniji popodnevni dani i spokojsto vožnje biciklom. Susupenzija i naši životi, trenutni i krhki, između dva disciplinujuća zvuka.
Autizam.
Sebičnost.
Samodovoljnost.
Pasivnost.
Cinizam.
Auto-ironija.
Destruktivnost.
Saučesništvo.
Svedočanstvo.
Manjina.

Slike svega ostalog tih dana nisu bile važne, prolazile su i odlazile, i pretvarale se u beskonačno mnoštvo spojenih, prelivenih prizora i naš život se odvijao mimo – kao što se odvija i danas.
Rastko u tom trenutku više nije bio u Beogradu. Otišao je ubrzo posle premlaćivanja, možda nekih šest meseci posle. Dobio je azil je jednoj skandinavskoj zemlji. Sećam se kada sam ga videla dan posle u kliničkom centru, u jednoj staroj pohabanoj bolnici, kako sedi u sobi, ogrnut nekim ćebetom-šinjelom. Sve je izgledalo kao prizor iz prvog svetskog rata, njemu je glava bila zavijena, slomljen nos, slomljena šaka.
Poslednji put smo se čuli kada mu je umrla majka – zvala sam ga na njegov novi broj. To je bilo pre osam godina. To je valjda bilo to zatvaranje, o kome svi pričaju, kao da tako nešto uistinu postoji.
Od tada, od trenutka kada samo se Rastko i ja počeli da mimoilazimo na ulici skrećući pogled jedno od drugog, čini mi se, nisam više u stanju da govorim politički – da produkujem bilo kakav politički sud (o onome što se trenutno dešava), a da nije potpuno trućanje, utrošak reči i najčešće besmislica.

To je bila moja prva ljubav.