Povratak u Nanterre je uključio i posetu Stuttgartu. Odnosno, smislila sam, a još to me je došlo izuzetno povoljno da iz Zagreba letim Germanwingsom za Stuttgart, a da zatim uzmem TGV za Pariz. Voz inače ide 3 i po sata. No, neke su smetnje na prugama pa ćemo verovatno kasniti oko pola sata - da li da im tražim povrata novca?

Inace, Stuttgart je prvi nemački grad u koji sam kročila nogom. Dvorac, puno mladog sveta, danas je bio praznik ujedinjenja (nisam shvatila kog), sede na travi, izgledaju relativno relaksirani. Nemačka je jedna čudna kombinacija bogatstva i nekakve bizarne socijale - socijale koja to nije. Valjda tome doprinose sve te nove zgrade, te prilično uske perspektive urbaniteta...Opet, capuccino u muzejskom kafeu je odličan. Kada i u Stuttgartu prave bolju kafu nego u Parizu, to je već za razmisliti...

Posle kratke šetnje muvala sam se po stanici - gore, dole, pitala za kartu (da li da je validiram pre polaska) jer sam primetila da je niko ne ponistava pre ulaska u voz, a kako sam ja istrenirana u Italiji i Francukoj to mi je bilo čudno. Rečeno mi je, u Nemačkoj, to se ne radi. Ah, kakva sloboda.

Kupila sam i nemački sudoku - Premium, pa da vidimo kako to funkcioniše.

Sve u svemu, osećala sam se kao Japanka. Toliko ništa ne znam o Nemačkoj, niti razumem, da sam se osećala da upravo pionirski koračam po jednoj EU zemlji o kojoj tek stičem, prve utiske. Kao crvenkapa.

Nije tako bilo u Beču, o Parizu i pored svih francuskih ludila još i manje, a Italija mi je uvek izgledala kao druga kuća...

Ovog meseca planiram da posetim Holandiju - e tu sam tek tabula rasa...

A Mediteran dođe, tako, kao nekakva zajednička zgrada, razuđena, prilično rqsklimatanam doduše...