Pariz je stvarno izuzetno lep u jesen, ukoliko se dogodi da je jesen blaga i vedra. Opet me muči noga, a u mojoj pustopoljini se ne dešava ništa novo. Moram da odmaram nogu što ispada kao da se nalazim u nešto slobodnijem zatvoru.

Juče sam pozvana na druženje i večeru, ali nisam išla jer sam već krenula do grada da kupim nešto za jelo i da vidim sveta. Bile su Les nuits blanches - manifestacija u kojo se utuca puno para i na kraju ne dogodi ništa posebno...Da, Pariz je crna rupa za umetnost...

Dve sestre, valjda bliznakinje, se još uvek suludo svađaju na arapskom - to zvuči kao apsoultna histerija, toliko da ispada smešno. Plus, lupaju vratima. Od francuskih reči jedna je vikala - Tu es sauvage et mauvaise - i razmišljam kakav tankoćutni jezik, na srpskom bi se to reklo mnogo gore, brate/sestro..

Od sutra ću ponovo u biblioteku. Tu je utočište...

Slušam Sama Cooka - genije...Sugar Dumpling (o ženi koja kuva kada god on pozove, divno) i naravno neverovatna Change is gonna come...Kakav osećaj za frazu je imao Sam Cook, kakav glas...iz ničega, iz apsolutno banalnog, iz glupog, nešto veliko i potresno...to je bluz... između lamentacije i jublilacije, između celebration i melanholije, nema razlike, ali da je to upravo prostor kreacije, taj vakum, to gotovo pa isto, gotovo pa trik...